Pored alkohola, cigareta, droge, takođe i negativno razmišljanje može izazvati opasnu zavisnost

Zašto ne možemo prestati da razmišljamo o stvarima koje nas najviše uznemiravaju.

Jeste li primetili koliko vremena provodite razmišljajući o negativnim ili bolnim situacijama, preispitivanju i ponovnom proživljavanju onoga što ne funkcioniše u vašem životu? Niste jedini. Poslednja statistika koju sam pročitao tvrdi da je 80 posto naših misli negativno, a 95 posto ponavljajuće. Čudno je kako se, što je iskustvo negativnije sve više vraćamo tome. Kao lešinari prema lešu, privlače nas stvari koje nas povređuju. Kao što kaže budistička izreka, želimo sreću, a ipak jurišamo prema patnji. Zašto? Šta je koren naše zavisnosti razmišljanja o patnji, zašto se opsesivno držimo svoje boli i kako možemo promeniti ovu nepromišljenu i nekorisnu naviku?

Vraćamo se svojoj patnji, jer suštinski pokušavamo da izmenimo negativno iskustvo. Naši mentalni ponovni prikazi su pokušaji da preoblikujemo ono što ne želimo u novu stvarnost. Ako samo bolje razumemo našu bol, provedemo više vremena s njom, moći ćemo je shvatiti – drugim rečima, učiniti da nestane. Ako znamo uzrok, ko je odgovoran i šta treba da se uradi u vezi s tim, bićemo u redu.

Paradoksalno, držimo se naše boli kako bismo je lakše oslobodili.

S bolom, ili bilo kakvim negativnim iskustvom, dolazi niz neugodnih osećanja. Kao odgovor na osećanja koja ne želimo da osećamo, naš um preuzima kontrolu i usmerava nas u poznatijem pravcu. Iznova i iznova, um prestrukturira i preoblikuje sadržaj naše boli u naporu da izbegne direktan doživljaj. Um će uvek birati razmišljanje o boli umesto direktne ekspresije.

Isto tako, čudno se držimo patnje kao načina brige o sebi. Neprestano razmišljanje o onome što nas boli pomaže nam da osećamo da naša patnja ima značaj, da se nije dogodila bez razloga i da neće biti zaboravljena. Naše preispitivanje nagrađuje značajem i vrednošću našu patnju, koju ne dobija uvek od onih od kojih to želi. Prestati sa vraćanjem svoje boli može značiti da je napuštamo, idemo dalje pre nego što je zaista čujemo ili se o njoj brinemo.

Patnja je takođe duboko povezana s našim osećajem identiteta. Podsećamo se na našu bol kao način da održimo živom našu ličnu priču, našu priču o meni, ono što mi se desilo i moj život. Duboko smo vezani za svoje priče patnje; mogli biste reći da volimo našu bol. Kao rezultat toga, nevoljno se držimo patnje kao način da ostanemo povezani s njom u sadašnjem trenutku, čak i kada više nije korisna ili aktivna. Prestati s tim značilo bi izgubiti dodir s onim što verujemo da jesmo u osnovi, ono što nas čini takvim kakvi jesmo.

Na egzistencijalnom nivou, vraćanje našoj patnji omogućava nam da osetimo primitivni osećaj Ja-ness-a, da osetimo da postojimo. Doživljavamo sebe kao poseban entitet kada razmišljamo o problemu. S problemom na svom umu, um može osećati sebe kao živo i funkcionalno, i zato što sebe zamišljamo kao sinonim za um, naš osećaj sebe je takođe živ i jak u ovom procesu. Zapavo, putem procesa razmišljanja mi kreiramo osećaj sebe; bukvalno mislimo sebe u postojanje.

Odustajanje od preispitivanja problema oseća se ugrožavajuće na primitivnom nivou. Kako bismo znali da smo ovde, kada bismo prestali da angažujemo um u problemima, aktivnosti koja omogućava umu da oseća sebe? Kako bismo znali ko smo ako ne kroz um, putem kojeg znamo da postojimo? Šta bi se desilo ako ne bismo stalno pamtili i ponovo uspostavljali ko smo? Bez plana o tome šta treba da se popravi, doslovno bismo izgubili našu odvojenost od života.

Naša zavisnost o patnji je donekle vođena željom da se osećamo bolje. Ali bez obzira na to, rezultat je da nas čini da se osećamo gore i uzrokuje nam više patnje nego što nam zaista treba. Šta može biti učinjeno, onda, da se prekine ova zavisnost o patnji?

Rešenja:

1. Razvijte svest. Ključ za prekid bilo koje navike je svest. Počnite primećivati trenutke kada svesno birate da se vratite svojoj patnji, doslovno usmeravajući pažnju nazad na ono što vas može uznemiriti. Postanite svesni svoje tendencije da umetnete trenutke mira sa mrvicama patnje. Primetite da to sami radite sebi.

2. Priznajte da ste uhvaćeni. Kada primetite da ste zaglavljeni u vašoj priči o patnji, zalepljeni za nju, zaustavite se na trenutak i priznajte da ste tu, da ste uhvaćeni. Izgovorite to naglas: „Wow, zaista sam uhvaćen“; „Sada zaista to radim sebi“; ili bilo koje reči koje odgovaraju. Zaustavite se na trenutak i s ljubaznošću budite sa sobom tačno tamo gde se nalazite, priznajte istinu o osećanju nemoći ili zaglavljenosti u priči o vašoj patnji.

3. Ispitajte. Pitajte svoj um (bez osude) šta se nada da će postići privlačenjem vaše pažnje nazad ka vašoj patnji. Da li je to da reši vaš problem, da ga iznese na drugačiji način, da vašu bol oseti? Da li morate da se setite boli da biste se zaštitili od toga da se ponovi? Da li je za vas zastrašujuće da se osećate dobro? Da li vas sećanje problema osnažuje?

Budite radoznali prema namerama svog uma: Da li vas ponovno razmišljanje i preispitivanje vodi ka miru? Da li vas čini da se osećate bolje? Konačno, otkrićete da je pokušaj da dođete do mira umom poput pokušaja da otvorite bravu bananom; to je jednostavno pogrešan alat. Sledeći put kad se vratite mestu svoje patnje, možete se podsetiti da više razmišljanja zapravo ne funkcioniše, a to ćete znati iz svog sopstvenog iskustva, sopstvenog ispitivanja. Neuspeh je ovde veliki učitelj.

4. Pomerite fokus sa razmišljanja o problemu na pravo osećanje problema. Osetite gde i kako u svom telu, u kojim senzacijama doživljavate ovu priču o patnji. Možete staviti ruku na svoje srce dok to radite i ponuditi sebi neke slatke reči, možda čak i molitvu za isceljenje od ove patnje. Odvojite se od priče uma i pređite na iskustvo tela.

5. Izgovorite „ne“ ili „stop“ naglas. Možemo naučiti da kažemo „ne“ nakanama našeg uma, baš kao što kažemo „ne“ detetu koje radi nešto što će joj naškoditi. Ponekad je mudriji i evoluiraniji deo nas taj koji mora da interveniše i zaustavi štetno ponašanje u koje je um uključen. Izgovorite „ne“ ili „stop“ naglas, kako biste to čuli i doživeli direktno putem vaših čula, a ne samo kao još jednu misao unutar uma koji je zavisnik o negativnosti.

6. Pitajte se, šta rizikujete ako se oslobodite svoje patnje? Ispitajte šta vam se čini opasnim u životu bez podsećanja na ono što vam se dogodilo i što još nije u redu. Aktivno izaberite da ne ispunjavate sadašnjost prošlošću. Budite hrabri: Stvarajte novi identitet koji nije sastavljen iz vaše lične priče, već uvek svež i beskrajno promenljiv.

Na ovom putu, otkrićete da možete biti potpuno dobro i srećno u ovom trenutku, a da ne morate vraćati ništa što je prethodilo.