Godinama unazad, medijski prostor i ekonomske analize bili su preplavljeni kritikama na račun mlađih generacija. Milenijalci su optuživani da previše troše na luksuzne kafe, dok je Generacija Z etiketirana kao preosetljiva radna snaga koja odbija tradicionalne korporativne okvire. Međutim, ako pažljivo sagledamo globalne ekonomske trendove, prave brojke nam pokazuju jednu potpuno drugačiju, pomalo šokantnu sliku. Glavni ekonomski i društveni izazov današnjice zapravo ne dolazi od mladih, već od onih koji su prešli pedeset petu godinu života.
Ova demografska grupa, koja obuhvata starije pripadnike Generacije X i takozvane bejbibumere, nesvesno je postala ozbiljno usko grlo u modernoj ekonomiji. Akumulacija bogatstva, kontrola nad tržištem nekretnina i ogroman politički uticaj čine ih dominantnom silom, dok mlađe generacije nose sve teži teret poreza i ekonomske nestabilnosti.
Akumulacija bogatstva i ekonomska nejednakost
Današnji pedesetogodišnjaci i šezdesetogodišnjaci odrastali su i gradili karijere u potpuno drugačijim ekonomskim okolnostima. Uživali su u periodu istorijski nezabeleženog rasta, stabilnih poslova, jakih sindikata i, što je najvažnije, pristupačnih kredita. Ulaganja u akcije i penzione fondove donosila su im stabilne i visoke prinose.
Kao rezultat toga, ova generacija danas drži u svojim rukama lavovski deo globalnog bogatstva. Dok oni uživaju u plodovima dugogodišnjeg ekonomskog procvata, mladi se suočavaju sa stagnacijom plata, inflacijom i nesigurnim ugovorima o radu. Ovaj generacijski jaz u bogatstvu nije samo sociološki fenomen, već ozbiljan makroekonomski problem, jer se novac „zaključava“ u štednji i pasivnim investicijama, umesto da cirkuliše kroz potrošnju i inovacije koje bi pokretali mladi preduzetnici.
Tržište nekretnina kao nepremostiva prepreka za mlade
Možda najočitiji primer ovog generacijskog disbalansa leži u tržištu nekretnina. Generacija iznad 55 godina imala je priliku da kupuje kuće i stanove u vreme kada su oni koštali višestruko manje u odnosu na prosečna primanja. Danas, oni neretko poseduju i po nekoliko nekretnina, od kojih neke zvrje prazne ili se izdaju po paprenim cenama.
Pored toga, ova demografska grupa je poznata po snažnom takozvanom NIMBY (Not In My Back Yard – ne u mom dvorištu) stavu. Oni vrlo često koriste svoj uticaj u lokalnim zajednicama kako bi blokirali izgradnju novih, povoljnijih stambenih kompleksa, strahujući da bi to moglo oboriti vrednost njihove imovine ili narušiti mir u susedstvu. Posledica ovakvog ponašanja je veštački izazvan manjak stambenog prostora, što cene gura u nebesa i trajno onemogućava mlade porodice da dođu do sopstvenog krova nad glavom.
Politički uticaj koji kroji državne budžete
Ne smemo zanemariti ni političku dimenziju ovog problema. Stariji građani su najdisciplinovanije glasačko telo. Oni redovno izlaze na izbore, pa su političari širom sveta primorani da svoje programe i državne budžete kroje isključivo prema njihovim potrebama kako bi osigurali ostanak na vlasti.
Ovo u praksi znači da se ogromna sredstva izlivaju u održavanje visine penzija i subvencije za starije, dok se istovremeno smanjuju budžeti za obrazovanje, tehnološki razvoj, brigu o deci i podršku mladim bračnim parovima. Kreira se sistem u kom država funkcioniše kao mehanizam za prebacivanje bogatstva od radno aktivnog stanovništva ka onima koji su svoj radni vek već završili ili se bliže njegovom kraju.
Pritisak na penzioni i zdravstveni sistem
Kako životni vek postaje sve duži, zahvaljujući napretku medicine i boljem kvalitetu života, rastu i troškovi brige o starima. Zdravstveni sistemi su pod ogromnim opterećenjem, a penzioni fondovi se tope. Račun za sve ovo isporučuje se radno sposobnom stanovništvu kroz sve veće poreze i doprinose.
Paradoks modernog doba je taj što mladi ljudi danas moraju da izdvajaju mnogo veći procenat svojih, ionako opterećenih prihoda, kako bi finansirali generaciju koja je zapravo najbogatija u istoriji čovečanstva. Mnogi stručnjaci upozoravaju da je ovakav socijalni ugovor na duge staze potpuno neodrživ i da preti da izazove ozbiljno pucanje po šavovima državnih finansija.
Kako da premostimo ovaj međugeneracijski jaz
Iako analiza zvuči oštro, cilj nije stvaranje otvorenog sukoba između generacija, već prepoznavanje realnog strukturnog problema. Rešenje ne leži u okrivljavanju pojedinaca koji su samo iskoristili prilike koje im je sistem pružio, već u hitnoj reformi tog istog sistema.
Potrebne su hrabre ekonomske politike koje će podstaći izgradnju pristupačnih stanova, pravedniju poresku politiku koja bi više oporezivala pasivno bogatstvo i imovinu umesto samog rada, kao i usmeravanje državnih investicija u budućnost – decu, obrazovanje i zelene tehnologije. Samo kroz redefinisanje društvenog dogovora možemo osigurati da prosperitet starijih generacija ne postane ekonomski kavez za one čije vreme tek dolazi. Radna snaga sutrašnjice mora imati iste, ako ne i bolje šanse za uspeh kakve su imali njihovi roditelji.
