Kada zatvorite oči i pomislite na letovanje u Grčkoj, prva slika koja vam najverovatnije prolazi kroz glavu jeste nestvarni pejzaž ostrva Santorini ili Mikonos. Blistavo bele fasade koje se prelivaju preko strmih litica, ukrašene jarko plavim kupolama, prozorima i vratima, postale su apsolutni zaštitni znak grčkog turizma. Ove boje su danas simbol opuštenog mediteranskog života, ali da li ste se ikada zapitali kako je taj stil zapravo nastao?
Iako danas izgledaju kao pažljivo osmišljen marketinški trik za privlačenje turista širom sveta, prava istina je potpuno drugačija. Razlozi za ovakvu arhitekturu kriju se u siromaštvu, surovim vremenskim uslovima, smrtonosnim bolestima, pa čak i strogim političkim režimima.
Borba protiv nesnosnih vrućina i vrelog sunca
Arhitektura na ostrvima u Egejskom moru morala je pre svega da bude funkcionalna. U prošlosti, lokalno stanovništvo je gradilo svoje domove od tamnog vulkanskog kamena, jer drveta na ovim kamenitim ostrvima gotovo da nije ni bilo. Iako je kamen bio čvrst, on je imao jednu veliku manu – neverovatno brzo je upijao toplotu tokom dugih, vrelih letnjih dana.
Život u takvim kućama postajao je nepodnošljiv, a modernih klima-uređaja nije bilo ni na vidiku. Kako bi se rashladili, ostrvljani su počeli da farbaju svoje fasade u belo. Bela boja savršeno reflektuje sunčeve zrake, sprečavajući zidove da se pregreju, čime se temperatura u unutrašnjosti doma drastično smanjivala. Ovaj jednostavan trik bioklimatske arhitekture doneo je ogromno olakšanje meštanima.
Kolera, kreč i stroge zdravstvene mere diktatora
Prava, masovna transformacija grčkih ostrva u „bele bisere“ dogodila se iz mnogo mračnijeg razloga. Tokom 1938. godine, za vreme vladavine diktatora čije je ime Ioannis Metaxas, Grčku je pogodila teška epidemija kolere. Ova smrtonosna bolest širila se velikom brzinom, a siromašna ostrva su bila posebno ugrožena zbog nedostatka modernih medicinskih sredstava.
Kako bi zaustavio epidemiju, Metaxas je izdao strogo naređenje – svaka kuća mora biti okrečena krečom. U to vreme, kreč je bio najjeftinije, najdostupnije i najmoćnije dezinfekciono sredstvo koje su imali na raspolaganju. Ljudi su mešali kreč sa vodom i premazivali ne samo zidove, već i dvorišta i kamenje na ulicama, nadajući se da će tako ubiti bakterije i zaštititi svoje porodice.
Tajna savršene plave boje krije se u deterdžentu
Nakon što su čitava sela postala zaslepljujuće bela, meštani su osetili potrebu da razbiju tu monotoniju i daju svojim domovima malo karaktera. Zbog siromaštva, prava farba za drvenariju bila je luksuz koji retko ko može da priušti. Rešenje su pronašli u svojim kuhinjama i perionicama rublja.
U to vreme, svako grčko domaćinstvo koristilo je sredstvo za beljenje veša poznato kao „loulaki“. U pitanju je bio jeftin plavi prah na bazi talka. Kreativni ostrvljani su jednostavno pomešali „loulaki“ prah sa krečom i dobili prepoznatljivu, nebesko plavu nijansu kojom su počeli da farbaju okvire prozora, vrata, kapije i crkvene kupole.
Vojni režim i patriotski simbolizam na ostrvima
Završni udarac u formiranju ovog prepoznatljivog vizuelnog identiteta zadala je politika. Godine 1967. na vlast u Grčkoj dolazi vojna hunta. U pokušaju da ujedine narod i podstaknu ekstremni patriotizam, vojni lideri su doneli zakon po kojem sve zgrade na ostrvima (posebno na arhipelagu Kikladi) moraju biti ofarbane isključivo u plavo i belo – boje grčke nacionalne zastave.
Ovaj zakon je striktno sprovođen, a onima koji ga nisu poštovali pretile su visoke novčane kazne. Iako je diktatura pala 1974. godine i ovaj zakon više nije na snazi, tradicija se duboko ukorenila. Stanovnici ostrva Mikonos, Paros, Naksos i Santorini nastavili su da neguju ovaj stil.
Danas su plave i bele fasade zaštićene kao deo nacionalnog i kulturnog nasleđa, a meštani ih svake godine uoči turističke sezone vredno obnavljaju. Sledeći put kada budete šetali uskim kamenim ulicama grčkih ostrva, setite se da iza te savršene fotogeničnosti stoji duga priča o preživljavanju, snalažljivosti i istoriji jednog naroda.
