Pre nešto više od godinu dana, posle trapavog, ali simpatičnog flerta, izvesni muškarac mi je predložio da napravim četbota prema svom liku kako bi mogao nesmetano da razmenjuje seksualne poruke sa njim. Sa mnom bi ga, kako je rekao, bilo sramota. Zgrožena, na ne baš fin način sam kategorički odbila da digitalizujem sama sebe. Razgovor (čitaj: dopisivanje na Viberu) se na tome završio, ali meni se ta konverzacija stalno vraćala u misli kao bumerang i nije mi davala mira mesecima.

Najgore je bilo to što sam, umesto da prihvatim i preispitam sopstvenu grubost, dugo pokušavala da pronađem opravdanje za njegov postupak. Možda se uplašio mene (ne bi bio prvi), možda je stidljiv. Možda ne ume da flertuje, možda ne ume sa ženama. Padalo mi je na pamet čak i da ima neki fizički problem ili strah da zbog godina ili zdravstvenog stanja ne može da fizički zadovolji ženu u krevetu.

Vrtela sam sva moguća objašnjenja po glavi i mučila sebe pitanjem da li sam pogrešila što sam se istresla na „jadnička“ koji je samo tražio način da me, makar virtuelno, strpa u krevet.

The sixth stage of grief

Nakon što sam prošla svih pet faza psihološkog resetovanja, od poricanja i „nije on to tako mislio“ do prihvatanja da je „ispao govedo i muška svinja“, stigla sam do šeste faze. Sa vremenske distance počela sam da analiziram celu situaciju hirurški precizno i bez emocija, gotovo kao da sam i sama mašina. I tek tada sam shvatila šta me je u toj bizarnoj rečenici i njegovom zahtevu toliko zabolelo. Prvo, sveo je celu moju profesionalnu karijeru na kreiranje pornografskog sadržaja, i drugo, još važnije, poništio me je kao ženu i osobu i sveo me na ono što od mene može da upotrebi za svoje potrebe.

Dehumanizacija i svođenje žene na jednu ulogu (obično onu koja muškarcu odgovara) nisu proizvod moderne tehnologije. Žene su vekovima pakovane u različite kutije i na njih su lepljene etikete prema tome šta muškarcu mogu da pruže: supruga, ljubavnica, žena za jedno veče, domaćica, koleginica-pametnica.

„Ova je dobra samo za jedno“, „Ova bi mogla da mi bude ljubavnica“, „Ovu bih oženio“… u svim tim podelama žena se ne posmatra kao celovito biće, već kroz svoju upotrebnu vrednost. Nekada je izvor seksualnog zadovoljstva, nekada besplatna radna snaga u kući i kuhinji, nekada majka njegove dece, a nekada i statusni simbol – trofej.

Međutim, čak i u takvoj nepravednoj podeli žena je i dalje bila prisutna. Mogla je da bude voljena ili nevoljena, zadovoljna ili nezadovoljna, mogla je da prihvati ili odbije ulogu koja joj je namenjena.

Savremena tehnologija omogućila je nešto radikalnije: da se od žene izdvoji samo ono što je muškarcu potrebno, digitalno reprodukuje i stavi mu se na raspolaganje, dok sama žena postaje višak.

I Bog stvori četbota

Tehnologija i vođenje ljubavi su odavno napravili simbiozu. Telefonski i seks preko video poziva ili tekstualnih poruka je omogućio da dvoje ljudi budu fizički razdvojeni, a ipak učestvuju u intimnoj komunikaciji.

Zatim su se pojavile realistične seksualne lutke, zatim roboti, a razvoj generativne veštačke inteligencije omogućio je i virtuelne partnere koji razgovaraju, flertuju i vode „prljave razgovore“ sa korisnicima.

Ipak, u tome postoji jedna važna razlika. Kada dvoje ljudi dobrovoljno razmenjuju intimne poruke ili imaju telefonski seks, oboje su učesnici. Žena može da dobije makar mrvicu pažnje i po koju „lepu reč“, može da se uzbudi, uživa, postavi granicu ili zatraži nešto za sebe. Odnos može biti prolazan, površan i isključivo seksualan, ali to ne isključuje obostrano interesovanje. U celom procesu prisutno je dvoje ljudi koji jedno drugom nešto daju i nešto dobijaju zauzvrat.

Sa lutkom, robotom ili četbotom žena više nije neophodna. Mašina ne mora da bude zavedena, saslušana, uvažena niti zadovoljena. Ona nema sopstvene želje, očekivanja i potrebe o kojima treba voditi računa.

Sa stvarnom ženom je drugačije: ona može da te odbije ili povredi, možeš da je razočaraš ili ne zadovoljiš. Čak i kada od tebe ne očekuje ljubav, ona može da traži pažnju i poštovanje.  Drugim rečima, ona nije statista u tvojoj fantaziji.

I posle mene, ja

Samo postojanje i korišćenje generičkih četbotova, robota i seksualnih lutki je dovoljno problematično, ali u mom slučaju je priča dobila još bizarniji obrt. Neko je poželeo da u mašinu prenese identitet jedne konkretne žive osobe – mene. Moj glas, moj lik, moj način komunikacije bi bili pretvoreni u algoritam bez duše. 

Iz jednačine bih bila izbačena ja – žena iz koje pršti životna radost, seksipil i energija. Jer on nije znao, nije umeo i nije mogao da sa tim seksipilom i tom energijom izađe na kraj, već je pred njima – kapitulirao!

Ja volim samo sebe, svog jedinog sebe!

Međutim, iza potrebe za digitalnom kopijom stvarne žene ne stoje samo strah i stid. U „odnosu“ sa samnom, moj „udvarač“ bi morao da se ogoli, pokaže emociju i da napusti svoj surovi, strogo kontrolisani svet moći i sebičluka u kojem živi poslednjih tridesetak godina.

Upravo sujeta, sebičluk i želja za kontrolom stoje iza zahteva da mu napravim svoj digitalni surogat jer on ne bi imao nijednu od onih „neprijatnih“ osobina koje ima živa žena. Bio bi napravljen da bespogovorno ispunjava njegove zahteve i hrani mu ego.

Savršen partner za onoga ko, na kraju, najviše voli – samog sebe.

Autor: Milena Šović, M.Sc.,CSM, CSPO
AI Implementation Specialist & Content Trainer