Jedno od najlepših mediteranskih ostrva, Sardinija, poznato po tirkiznom moru, čarobnim plažama i netaknutoj prirodi, suočava se sa tihom, ali razarajućom krizom – demografskim kolapsom. Iako su se lokalne vlasti dosetile atraktivnih programa, poput prodaje kuća za simboličnih jedan evro i nude izdašne novčane podsticaje, masovno iseljavanje mladih i izuzetno niska stopa nataliteta prete da pretvore slikovita sela u „gradove duhova“.

Sardinija, drugo po veličini ostrvo u Sredozemnom moru, vekovima je bila raskršće kultura i prirodna oaza. Njena unutrašnjost je brdovita i planinska, dok je obala poznata po ekskluzivnim turističkim destinacijama poput Costa Smeralda. Ipak, ova turistička slava krije dubok socio-ekonomski problem: dok plaže vrve od turista tokom letnjih meseci, lokalno stanovništvo se topi.

Borba protiv izumiranja u srcu Sredozemlja

Populacija Sardinije, koja je pre samo tri decenije brojala oko 1,64 miliona, danas se svela na približno 1,57 miliona stanovnika. Ono što posebno brine jeste distribucija stanovništva: gotovo polovina ljudi skoncentrisana je u dva najveća grada, Cagliari i Sassari, dok se manja, tradicionalna sela na ruralnim delovima i unutrašnjosti ostrva, kao što je Baradili (jedno od najmanjih sela), bore za opstanak.

Glavni uzrok je drastičan pad nataliteta. Sa prosečnom stopom fertiliteta od samo 0,91 deteta po ženi, Sardinija beleži najniži prosek u celoj Italiji, koja je i sama u dubokoj demografskoj krizi. Da bi populacija ostala stabilna, taj broj bi morao da bude 2,1. Posledice su vidljive svuda: u nekim manjim mestima, kao što je selo Baradili sa samo 76 stanovnika, poslednje dete je rođeno pre više od deset godina. Škole se zatvaraju, a nedostatak lokalnih usluga i radnih mesta čini život neprivlačnim za mlade.

Kuće za evro i novac za doseljenje: Očajnički potezi

Kako bi spasili svoje zajednice od potpunog nestanka, lokalne i regionalne vlasti preduzele su niz radikalnih mera, od kojih je najpoznatija inicijativa „Kuće za 1 evro“, koju je pokrenula, između ostalih, opština Ollolai.

1. Kuće za 1 evro: Simbolična cena sa velikim obavezama

Opštine, poput Ollolaija, nude napuštene kuće za samo jedan evro. Ipak, ova ponuda podrazumeva jasne obaveze: kupci se obavezuju da će u određenom roku (obično do tri godine) uložiti značajna sredstva u renoviranje oronulih nekretnina. Stvarni troškovi renovacije, uključujući poreze, notarske takse i garancijske depozite (koji se kreću od 1.000 do 10.000 evra i vraćaju se po završetku radova), obično dostižu desetine hiljada evra. Iako je simbolična cena privukla veliku medijsku pažnju i interesovanje iz celog sveta, broj stvarno useljenih porodica je i dalje mali.

2. Finansijski podsticaji za nove stanovnike

Regionalne vlasti Sardinije su uvele obiman paket subvencija kako bi privukle mlade parove i porodice u sela sa manje od 3.000 žitelja:

• Pomoć za nekretnine: Parovi mogu dobiti do 15.000 evra za kupovinu ili renoviranje kuće.
• Podsticaj za biznis: Do 20.000 evra se nudi za pokretanje lokalnog posla koji će otvoriti radna mesta, s ciljem oživljavanja lokalne ekonomije.
• Pomoć za decu: Roditelji mogu računati na mesečnu podršku od 600 evra za prvo, i 400 evra za svako naredno dete, sve do njihovog petog rođendana. Ovi bonusi, koji su jedni od najviših u Italiji, direktno ciljaju problem niske stope nataliteta.

Zašto mere ne daju željeni rezultat?

I pored ovako izdašnih ponuda, sela na Sardiniji i dalje odumiru. Postoji nekoliko ključnih prepreka:

• Nedostatak infrastrukture i udaljenost: Udaljenost od velikih urbanih centara znači lošu povezanost. Za meštane Baradilija, na primer, najbliža srednja škola i bolnica udaljene su više od 30 kilometara. Iako je uveden rotirajući školski sistem gde deca putuju besplatnim autobusom do okolnih sela, to je samo privremeno rešenje. Mnogim doseljenicima nedostatak osnovnih servisa, poput kvalitetne zdravstvene zaštite ili raznovrsnog obrazovanja, predstavlja neprihvatljiv kompromis.
• Niska ekonomska aktivnost: Visoka stopa nezaposlenosti, posebno među mladima, glavni je razlog iseljavanja. Iako se nude subvencije za pokretanje biznisa, mnogi potencijalni doseljenici su oprezni zbog ograničenog tržišta i potrebe za velikim ulaganjem u posao u mestima koja nemaju osnovnu ekonomsku aktivnost i prilike.
• Niski nivo imigracije: Sardinija tradicionalno privlači manje imigranata u poređenju sa kontinentalnom Italijom. Strani državljani čine tek oko 3,3% populacije, dok je nacionalni prosek skoro 9%. Migranti i strani radnici, koji bi mogli da popune demografski jaz, u velikoj meri zaobilaze ostrvo, birajući razvijenije i ekonomski dinamičnije regione na kopnu.

Uprkos svim izazovima, lokalne vlasti se nadaju da će njihova upornost, u kombinaciji sa neporecivom lepotom i autentičnim životom na Sardiniji, na kraju privući nove generacije koje će oživeti ostrvo i sačuvati njegovu bogatu kulturnu baštinu.