Nova studija sugeriše da briga o zdravlju očiju može biti jednostavan način za smanjenje rizika od budućih problema sa mozgom.

Tim istraživača predvođen epidemiologom Džejsonom Smitom sa Džons Hopkins Blumberg škole javnog zdravlja otkrio je da bi poboljšanje uobičajenih problema sa vidom moglo potencijalno sprečiti svaki peti slučaj demencije kod starijih osoba.

„S obzirom na sve veću učestalost demencije u SAD-u i širom sveta, rešavanje promenljivih faktora rizika je prioritet za strategije prevencije demencije,“ pišu Smit i njegove kolege.

Njihova studija ne dokazuje da problemi sa vidom uzrokuju demenciju, već samo da su ova dva stanja povezana. To bi moglo značiti da su uključeni faktori koji nisu razmatrani, ali prethodna istraživanja snažno sugerišu da postoji nešto više od puke slučajnosti u ovoj vezi.

Postmortem istraživanje 86 donora ljudskog tkiva dijagnostikovanih sa kognitivnim problemima otkrilo je da su promene na njihovoj retini odgovarale promenama u regionima mozga odgovornim za pamćenje i percepciju vremena. Štaviše, čini se da su određeni problemi sa vidom povezani sa specifičnim oblicima demencije; na primer, starosno povezano makularno propadanje često se javlja uz Alchajmerovu bolest, dok glaukom izgleda da je više vezan za vaskularnu demenciju.

„Smatra se da oštećenje vida utiče na rizik od demencije putem sličnih mehanizama kao i gubitak sluha,“ objašnjavaju Smit i tim, misleći na proteine povezane sa neurodegeneracijom koji utiču na nerve uključene u auditivno opažanje.

Alternativno, moguće je da smanjena čulna opažanja povećavaju opterećenje mozga, jer pokušava da nadoknadi gubitke, oduzimajući resurse iz drugih delova mozga kojima su potrebni.

„Gubitak čula može dovesti do depresije, socijalne izolacije i/ili smanjene fizičke aktivnosti, što može izazvati kognitivne smetnje,“ objasnio je neurolog sa Univerziteta Djuk, Heder Vitson, u studiji iz 2018. godine.

Što znači da postoji mogućnost da rešavanje problema sa vidom može smanjiti neke faktore koji doprinose demenciji.

U novoj studiji, Smit i njegov tim koristili su podatke od 2.767 starijih pacijenata u SAD-u i otkrili da bi do 19 procenata slučajeva demencije moglo biti povezano sa bar jednim problemom sa vidom. Ovi problemi uključuju gubitak osetljivosti na kontrast ili gubitak sposobnosti preciznog razlikovanja sitnih detalja, kao što je tekst.

Iznenađujuće, nisu sva oštećenja vida nosila isti nivo rizika, što sugeriše da bi određeni uslovi trebalo da budu prioritet prilikom procene. Na primer, veza između vida i demencije bila je do devet puta veća kada je osetljivost na kontrast uključena kao promenljiva, u poređenju sa rezultatima studija koje su razmatrale samo vidnu oštrinu.

Gubitak osetljivosti na kontrast dešava se kod stanja poput katarakte, koje zahteva hiruršku intervenciju, ili makularne degeneracije.

Do 80 procenata oštećenja vida može se lečiti ili sprečiti, pri čemu vizuelna rehabilitacija može pomoći čak i u slučajevima gde gubitak vida nije reverzibilan.

Podaci iz istraživanja nisu obuhvatili nekoliko manjinskih grupa, što znači da se rezultati ne mogu generalizovati na sve populacije. Smit i njegove kolege takođe nisu uključili uticaj korišćenja naočara i kontaktnih sočiva, te sugerišu da bi ovo bila dobra oblast za dalja istraživanja.

„Svakodnevna vizuelna funkcija pojedinca verovatno ima veći uticaj na kognitivne sposobnosti,“ pišu.

„Ukupni doprinos oštećenja vida u kasnijem životu na razvoj demencije može biti značajan i zaslužuje dalje ispitivanje kako bi se doprinelo strategijama prevencije demencije.“