Svi se slažemo da ljudi treba da smanje svoj uticaj na životnu sredinu. Dok većina nas to povezuje sa svakodnevnim aktivnostima – kao što su manja konzumacija mesa ili štednja vode – ova odgovornost zapravo se proteže izvan života i ulazi u smrt.
Globalna populacija se približava 8 milijardi, a količina zemljišta dostupnog za ljudske grobove se smanjuje, naročito u malim i gusto naseljenim zemljama.
Kako bismo minimalizovali uticaj na životnu sredinu, ljudska tela treba da se vrate prirodi što je brže moguće. Međutim, brzina raspadanja kod nekih od najčešćih tradicionalnih metoda zbrinjavanja je veoma spora. Može potrajati nekoliko decenija da se telo raspadne.
U jedinstvenom istraživanju, naš tim je analizirao 408 ljudskih tela iskopanih iz grobova i kamenih grobnica na severu Italije kako bismo otkrili koji uslovi pomažu da se ubrza raspadanje.
Ekološki trošak tradicionalnih sahrana
Sahrane treba da poštuju preminule, donesu zatvaranje za porodice i omoguće prelazak u zagrobni život u skladu sa verovanjima ljudi. Ovo se razlikuje od osobe do osobe.
Iako je Katolička crkva dozvolila kremaciju od 1963. godine, i dalje preferira sahrane. Muslimani bi uvek trebali biti sahranjeni, dok se većina Hinduista kremira.
U Australiji, međutim, poslednji popis je pokazao da skoro 40 procenata populacije identifikuje sebe kao „ne religioznu“. Ovo otvara više mogućnosti za to kako se ljudska tela mogu tretirati nakon smrti.
Većina tradicionalnih metoda sahrane u industrijalizovanim zemljama ima nekoliko dugotrajnih štetnih efekata na životnu sredinu.
Drvo i metalni delovi u kovčezima i sanducima ostaju u zemlji, isijavajući štetne hemikalije iz boje, konzervansa i legura. Hemikalije korišćene za balzamovanje takođe ostaju u zemlji i mogu kontaminirati tlo i vodene tokove.
Kremacija takođe ima veliki ugljenični otisak. Potrebno je puno drveta za gorivo i proizvodi milijune tona ugljen-dioksida svake godine, kao i toksične isparljive jedinjenja.
Postoji nekoliko alternativa tradicionalnim sahranama. Ovo uključuje „vodenu kremaciju“ ili „resomaciju“ (gde se telo brzo rastvara), ljudsko kompostiranje, mumifikaciju, krioniku (smrzavanje i skladištenje), sahrane u svemiru, pa čak i pretvaranje tela u drveće ili pepeo u dijamante ili vinile.
Međutim, mnoge od ovih alternativa su ili ilegalne, nedostupne, skupe ili nisu u skladu sa verovanjima ljudi. Ogromna većina bira sahranu u kovčegu, i sve zemlje prihvataju ovu metodu. Dakle, pitanje održivih sahrana svodi se na izbor između različitih vrsta kovčega dostupnih na tržištu.
Šta dovodi do bržeg raspadanja?
Kovčezi variraju od tradicionalnih drvenih sanduka, preko kartonskih kovčega, do prirodnih kovčega napravljenih od vrbovih grana, listova banane ili bambusa, koji se brže raspadaju.
Najodrživiji izbor je onaj koji omogućava telu da se raspadne i smanji na skelet (ili „skeletonizuje“) brzo – moguće za samo nekoliko godina.
Naše istraživanje je predstavilo tri ključna nalaza o uslovima koji podstiču skeletizaciju ljudskih tela.
Prvo, potvrđeno je da tela koja su odložena u tradicionalno zatvorenim grobnicama (gde je kovčeg smešten u kamenoj prostoriji) mogu da se skeletizuju za više od 40 godina.
U tim zatvorenim grobnicama, bakterije brzo troše kiseonik u kamenoj prostoriji gde je kovčeg smešten. Ovo stvara mikro-okruženje koje podstiče gotovo beskonačnu očuvanost tela.
Takođe smo otkrili da groblja sa visokim procentom peska i šljunka u zemljištu podstiču raspadanje i skeletizaciju tela za manje od deset godina – čak i ako su u kovčegu.
To je zbog toga što ova kompozicija zemljišta omogućava bolju cirkulaciju vazduha i mikrofaune, kao i dobru drenažu vode – sve to doprinosi razgradnji organskog materijala.
Na kraju, naše istraživanje je potvrdilo prethodne sumnje o sporom raspadanju tela koja su zakopana. Otkrili smo da stavljanje tela u kamene grobnice ili pokrivanje tela kamenim pločama na zemlji pomaže u formiranju voska od tela (ili „adipocere“).
Ova supstanca je konačni rezultat nekoliko hemijskih reakcija kroz koje se masna (masti) tkiva tela pretvaraju u „sapunastu“ supstancu koja je veoma otporna na dalju razgradnju. Prisutnost voska od tela usporava (ako ne potpuno zaustavlja) proces raspadanja.
Nova, zelenija opcija
U potrazi za inovativnim rešenjima za sahranu, imali smo priliku da eksperimentišemo sa novim tipom odlaganja tela u grobnici nazvanoj „aerated tomb“ (aerirana grobnica).
Tokom poslednjih 20 godina, aerirane grobnice su razvijene u nekim evropskim zemljama, uključujući Francusku, Španiju i Italiju, gde su komercijalizovane.
One omogućavaju veliku ventilaciju, što zauzvrat omogućava higijenskije i brže raspadanje tela u poređenju sa tradicionalnim grobnicama.
Oni imaju nekoliko značajnih karakteristika:
- Aktivni ugljeni filtar pročišćava gasove.
- Tečnosti se apsorbuju pomoću dva različita biološka praha za razgradnju, jedan smešten na dnu kovčega i drugi u posudi za prikupljanje ispod njega.
- Kada se telo raspadne, skeletni ostaci mogu se premestiti u kosturnicu (mesto gde se čuvaju skeletni ostaci), dok se grobnica može demontirati i većina njenih komponenti potencijalno reciklirati.
Aerirane grobnice su takođe jeftinije od običnih grobnica i mogu se izgraditi od postojećih grobnica. Bile bi jednostavne za korišćenje u Australiji i usklađene sa standardima javnog zdravlja i higijene.
Većina nas ne provodi mnogo vremena razmišljajući o tome šta će se desiti sa našim telima nakon smrti. Možda bismo trebali. Na kraju, ovo može biti jedna od naših najvažnijih poslednjih odluka – čije posledice sežu do naše dragocene planete.
Pridružite se našoj Viber grupi!
