Postoje knjige koje vas zabave na nekoliko sati. Postoje one koje vas nečemu nauče. A onda postoje one retke, gotovo čarobne, koje vas tiho zagrle, podsete na ono što ste zaboravili i ostave vas promenjene – makar samo malo mekše i prisutnije.

Jelena Tasić je u svom romanu „Osmeh se pere u veš-mašini“ (izdanje Pčelice, uz predivne ilustracije Davida Šandora) stvorila upravo takvo delo – nežno, duhovito, razigrano, a istovremeno bolno iskreno i duboko.

Kućna revolucija mašte i ljubavi

Na prvi pogled, ovo je priča za decu: dečak koji je, suočen sa maminim tihim povlačenjem u svet „sivih snova“, pokrenuo pravu kućnu revoluciju mašte i ljubavi. On pravi rakete od kutija za žitarice, pere plišane mede „da i njima bude bolje“, crta tajne mape nazad do mame, pušta zmajeve koji nose uspomene i veruje da se sve može popraviti ako se dovoljno jako želi. Njegov glas je čist, detinjast i pun nade, a citati poput ovog ostaju trajno urezani u pamćenje:

„Možda tuga ode s prašinom. Možda se opere. Ne znam da li se tuga pere u veš-mašini, ali osmeh bi definitivno trebalo povremeno oprati. Kad prođe izvesno vreme, isprlja se i izgubi boju, pa se više i ne vidi da je to osmeh.“

Pogled na teške teme kroz dečje sočivo

Ali ispod te razigrane površine krije se mnogo više. Tasićeva majstorski koristi dečju perspektivu kao sočivo kroz koje posmatramo nešto izuzetno teško i univerzalno – depresiju unutar porodice. Autorka ovoj temi ne prilazi kroz suvoparne dijagnoze, termine i stručna objašnjenja, već kroz ono što dete zaista vidi i oseća: mama više ne peva dok pere sudove, čorba ne miriše kao nekad, a postoje dani kada je neko fizički tu, a ipak deluje svetovima daleko. To je tišina koja odzvanja jače od bilo koje reči.

Odrasli čitalac će u ovim redovima lako prepoznati sopstvene borbe – umor koji se ne vidi spolja, napor da ostaneš jak i prisutan čak i kada nemaš snage da ustaneš iz kreveta, kao i male znakove pažnje koji postaju sidra u haosu (opran šal na radijatoru ili puding koji najavljuje bolje dane).

Deca će, sa druge strane, videti avanturu punu topline: izviđačke misije, kolačiće sa tajnim sastojkom i brata koji iskreno veruje da se svet može popraviti. I upravo u tom dvostrukom čitanju leži prava magija ove knjige. Ona ne moralizuje, ne patetiše i ne nudi jeftine utehe. Pokazuje da ljubav nije u velikim, pompeznim gestovima, već u upornosti malog čoveka da ne odustane od onih koje voli.

Stil koji diše i leči

Jelena Tasić piše sa onom retkom lakoćom i dubinom koja odlikuje najbolje pisce za decu i mlade. Njen stil je topao, ali nikada sladunjav; duhovit, ali nikada površan. Likovi bukvalno dišu – nisu idealizovani, već živi, ranjivi i prepoznatljivi kao naši susedi, rođaci ili mi sami u ogledalu. Svet posmatran očima deteta postaje veći, svetliji i pun mogućnosti, a istovremeno nas vraća u vreme kada su male stvari bile ogromne, a običan zagrljaj ili crtež mogli da spasu dan.

U vremenu kada se o mentalnom zdravlju priča sve više, ali često na hladan ili senzacionalistički način, ova knjiga čini nešto dragoceno: približava osetljivu temu deci bez zastrašivanja, a odraslima bez lažne utehe. Podseća nas da deca primećuju sve – i tišinu, i odsustvo, i one sitne dokaze da ljubav još uvek postoji. I da njihova hrabrost i mašta često nadmašuju našu odraslu rezigniranost.

Zašto pročitati „Osmeh se pere u veš-mašini“?

• Smeh kroz suze: Jer će vas naterati da se iskreno nasmejete uprkos knedli u grlu.
• Snaga unutrašnjeg deteta: Jer će vas podsetiti koliko je moćna dečja perspektiva i koliko je važno sačuvati dete u sebi.
• Tiha optimistična odlučnost: Jer je to knjiga koja vas na kraju ne ostavlja u tuzi, već u tihoj, toploj odlučnosti da budete pažljiviji, nežniji i prisutniji prema svojim bližnjima.
• Savršeno porodično štivo: Jer je idealna za zajedničko čitanje – decu će povući avantura, a odrasle dubina sakrivena između redova.

Kada zatvorite poslednju stranicu, verovatno ćete uraditi ono što su uradili i mnogi pre vas: zagrlićete nekoga. Ili sebe. A možda ćete, baš kao i dečak iz priče, pogledati oko sebe i pomisliti – možda se osmeh zaista može oprati. Malo sapuna, malo ljubavi, malo mašte i boja se polako vraća.

O autorki

Jelena Tasić je rođena 25. oktobra 1990. godine u Zadru. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a potom je masterirala preduzetništvo na UNESCO katedri Univerziteta u Novom Sadu.

Autorka je romana „Zovem se Vera“ i zbirke priča „Kapuljača bez lica“ (oba u izdanju Talija izdavaštva), zbirke poezije „Oštri zubi“ (Presing izdavaštvo), romana „Sevale su munje“ (Pčelica) koji se našao u najužem izboru za prestižnu nagradu „Rade Obrenović“ i koji je proglašen za dečju knjigu godine na Međunarodnom sajmu knjiga u Herceg Novom, kao i romana „Osmeh se pere u veš-mašini“ (Pčelica).

Njene kratke priče su redovno objavljivane u zbornicima i nagrađivane na brojnim konkursima („Klackalica“, „Slučaj nestalog podruma“, „Božićna trpeza“, „Šestica“). Jelena Tasić je trenutno jedan od najiskrenijih i najpotrebnijih glasova savremene domaće književnosti za decu i mlade – glas koji ne plaši teškoćama, već ih osvetljava toplinom, maštom i nepokolebljivom verom u moć male, uporne ljubavi.

Topla preporuka – kako za decu od 10 godina pa naviše, tako i za sve odrasle koji su spremni da se na trenutak vrate u detinjstvo i podsete sebe koliko malo ponekad treba da bi neko osetio da nije sam. Ova knjiga nije samo obična priča. To je mali, topli podsetnik da ljubav uvek pronađe put.