Postoji scena koja se odvija iza zatvorenih vrata, retko u javnosti, a još ređe bez osećaja stida: muškarac koji plače. Bez obzira na to koliko su se društvene norme u poslednjih nekoliko decenija promenile, plakanje kod muškaraca i dalje izaziva nelagodu – i kod onih koji gledaju i, posebno, kod onog koji plače.

A ipak, sve više istraživanja, psihologa i, iznenađujuće, samih žena govori nešto što se kosi sa starom slikom „pravog muškarca“: emocionalna otvorenost nije znak slabosti. Ona je jedan od najatraktivnijih oblika snage.

Odakle dolazi mit o muškarcu koji ne plače

Ideja da muškarci ne treba da plaču nije biološka – ona je kulturna. Dečaci uče od malena da „budu jaki“, da „ne kukaju“, da svoja osećanja drže pod kontrolom. Poruka je jasna: emocije su ženski teren, a muškarac koji plače gubi nešto od svog autoriteta.

Ovaj obrazac ima duboke istorijske korene. U tradicijama u kojima je muškarac bio ratnik, lovac i zaštitnik, javno iskazivanje bola ili tuge tumačilo se kao opasnost – signal slabosti koji neprijatelj može da iskoristi. U savremenom svetu, taj neprijatelj više ne postoji, ali obrazac je ostao.

Rezultat je generacija muškaraca koji su naučili da emocije gurnu duboko unutra, da ih zaguše pre nego što izađu na površinu, i koji plaćaju visoku cenu toga – psihički, fizički i u odnosima sa drugima.

Šta kaže nauka o muškom plakanju

Istraživanja iz oblasti psihologije i neuronauke daju zanimljive odgovore na pitanje zašto muškarci plaču ređe od žena – i da li bi trebalo da plaču više.

Žene u proseku plaču dva do pet puta mesečno, dok muškarci plaču jednom do dva puta u istom periodu. Ova razlika nije samo stvar kulture – postoji i hormonalna komponenta. Prolaktin, hormon koji se dovodi u vezu sa emocionalnim plakanjem, prisutan je u višim koncentracijama kod žena. Testosteron, s druge strane, može da deluje inhibitorno na plakanje.

Ali hormonalna osnova objašnjava deo priče. Veći deo ostaje kulturni. Dečaci koji odrastaju u porodicama gde su emocije slobodnije izražavane plaču češće i bez stida u odraslom dobu. Oni koji su čuli „ne plači, nisi beba“ internalizuju sram koji prati svaki kasniji nalet suza.

Plakanje, pak, ima dokazane fiziološke i psihološke benefite. Suze koje nastaju kao emocionalni odgovor – za razliku od refleksnih suza usled dima ili prašine – sadrže stresne hormone i toksine koji se na taj način izbacuju iz organizma. Plakanje aktivira parasimpatički nervni sistem i pomaže telu da se vrati u stanje ravnoteže nakon jakog emocionalnog uzbuđenja. Jednostavno rečeno: plakanje je prirodni mehanizam regulacije stresa.

Muškarci koji sebi ne dozvoljavaju da plaču lišavaju sebe ovog prirodnog ventila – i ne čudi što su stope depresije, anksioznosti i psihosomatskih poremećaja kod muškaraca visoke upravo u kulturama gde je emocionalna suzdržanost norma.

Šta žene zaista misle kada muškarac zaplače

Popularno verovanje kaže da žene ne vole kada muškarac plače, da ih to „odbija“ ili čini da izgube poštovanje prema partneru. Istraživanja i razgovori sa ženama govore nešto sasvim drugačije.

Ankete sprovedene u različitim zemljama pokazuju da većina žena – između 60 i 70 odsto ispitanih – smatra da muškarac koji je sposoban da plače u ispravnim situacijama deluje emocionalno zrelije, pristupačnije i pouzdanije kao partner. Žene koje su u vezama sa muškarcima koji nikad ne plaču često opisuju osećaj da žive sa nečim neprobojnim – kao da partner postoji fizički, ali ne i emotivno.

Naravno, postoje nijanse. Kontekst je izuzetno važan. Plakanje pri gledanju emotivnog filma, na sahrani, pri rađanju deteta ili u trenutku dubokog razočarenja doživljava se drugačije od plakanja zbog svakodnevnih frustracija ili u situacijama koje zahtevaju akciju.

Žene generalno razlikuju dve vrste suza: one koje dolaze iz dubokog, iskrenog mesta – i koje se doživljavaju kao bliskost i poverenje – i one koje se percipiraju kao manipulativne ili preterane u kontekstu. Prva vrsta gotovo uvek nailazi na empatiju i poštovanje, a ne na prezir.

Emocionalna dostupnost – ono što žene traže, a muškarci teško daju

Plakanje je samo jedan od vidova emocionalne dostupnosti – sposobnosti da budete prisutni u odnosu ne samo fizički, već i emotivno. I to je, prema istraživanjima o vezama i brakovima, jedna od najvažnijih osobina koje žene traže u dugoročnom partneru.

Terapeuti za parove redovno ističu da je jedan od najčešćih razloga zašto žene napuštaju veze – ne nasilje, ne prevara, ne finansijski problemi – već emocionalna nedostupnost partnera. Osećaj da živite sa nekim ko ne deli sebe, ko ne govori o tome šta oseća, ko se zida iza „sve je u redu“ dok vidite da nije.

Muškarci koji se usude da budu ranjivi – da kažu „povredilo me je to što si rekla“, „bojim se da ću izgubiti posao“, „tužan sam i ne znam tačno zašto“ – grade intimnost koja nije moguća iza zida stoicizma. Ta intimnost je ono što vezama daje trajnost.

Kada je plakanje zdrav znak, a kada signal za zabrinutost

Kao i sve u oblasti emocionalnog zdravlja, i plakanje ima svoju skalu. Plakanje kao prirodni emocionalni odgovor na gubitak, bol, sreću ili duboko dirljivu situaciju je sasvim zdravo i poželjno – bez obzira na pol.

Plakanje koje je učestalo, svakodnevno, bez jasnog povoda i praćeno osećajem beznadežnosti, apatije ili gubitka interesa za svakodnevne aktivnosti može biti simptom depresije ili anksioznog poremećaja i zahteva razgovor sa stručnjakom.

Muškarci su posebno ranjiva grupa kada je depresija u pitanju – upravo zato što su naučeni da ne traže pomoć, da „preguraju“ sami, da ne pokazuju koliko im je zapravo teško. Statistike su zabrinjavajuće: muškarci čine oko 75 odsto svih suicida u Srbiji, a u sličnom omeru i u većini evropskih zemalja. Iza tog broja stoje muškarci koji su godinama šuteli, gurali emocije dublje i dublje, i na kraju ostali bez izlaza koji su mogli da pronađu da su progovorili.

Kako promeniti obrazac – i zašto se isplati

Promena nije laka, posebno ako ste decenijama gradili sliku sebe kao čoveka koji „drži sve pod kontrolom“. Ali promena je moguća – i, prema svim psihološkim istraživanjima, isplativa.

Nekoliko koraka koji pomažu:

• Prepoznajte emociju pre nego što je potisnete – kada osetite stezanje u grlu ili vlagu u očima, umesto da automatski „ugasite“ reakciju, zastanite i pitajte sebe šta zapravo osećate i zašto.
• Pronađite siguran prostor – nije neophodno plakati u javnosti. Emocionalna otvorenost može da počne u privatnom prostoru, sa partnerom, bliskim prijateljem ili terapeutom.
• Govorite o osećanjima, čak i kada ne plačete – plakanje je samo jedan od oblika emocionalne ekspresije. Navika da imenujete šta osećate – u razgovoru, u dnevniku, u terapiji – gradi emocionalnu pismenost koja se s vremenom prenosi i na lakšu ekspresiju.
• Prestanite da se izvinjavate kada zaplačete – refleksno „izvini, ne znam što…“ ili brzo brisanje suza uz izraz stida samo pojačava internalizovani sram. Ako zaplačete – to je u redu. Ne treba objašnjenje.

Suze nisu kraj – one su početak

Muškarac koji može da plače nije muškarac koji je „slomljen“ ili koji „ne može da se kontroliše“. On je muškarac koji je pronašao hrabrost da bude ceo – sa svim emocijama koje čine jedno ljudsko biće. I upravo taj muškarac – onaj koji se ne boji sopstvenih osećanja – sposoban je za dublje prijateljstvo, zdraviju vezu i duži, srećniji život.

Suze nisu slabost prerušena u vodu. One su, ponekad, najiskrenija stvar koju čovek može da pokaže.