Deca predškolskog uzrasta odlično se snalaze u mnogim stvarima, ali efikasno fokusiranje na zadatak obično nije jedna od njihovih jačih osobina.

Istraživanja sugerišu da mnogoj deci u ovom uzrastu teško pada da se skoncentrišu na detalje koji su najrelevantniji za zadatak, često trošeći vreme i energiju prikupljajući informacije koje im ne pomažu.

Prema novoj studiji o deci uzrasta od 4, 5 i 6 godina, to nije zato što deca generalno ne mogu da razumeju zadatak ili da obrate pažnju. Njihovi mozgovi su dovoljno zreli da oboje, navode autori.

Umesto toga, čini se da deca u ovom uzrastu široko distribuiraju svoju pažnju iz jednog od dva moguća razloga: čiste radoznalosti ili možda ukazuje na to da njihov radni kapacitet nije dovoljno razvijen da izbegne “prekomerno istraživanje” dok teže cilju.

“Deca jednostavno ne mogu da se suzdrže od prikupljanja više informacija nego što im je potrebno da završe zadatak, čak i kada tačno znaju šta im je potrebno,” kaže Vladimir Sloutsky, koautor studije i profesor psihologije na Univerzitetu Ohio.

U prethodnim istraživanjima, Sloutsky i njegovi saradnici su pokazali ovu široku distribuciju pažnje, otkrivajući da se deca čine nesposobnima da ignorišu nerelevantne informacije kako bi efikasnije završila zadatke, kao što to odrasli obično čine.

Ipak, razlozi zbog kojih deca tako široko distribuiraju svoju pažnju ostali su nejasni.

Čak i kada deca uspešno fokusiraju pažnju na zadatak (u ovom slučaju, motivisana malim nagradama poput sličica), ona i dalje prekomerno istražuju, prikupljajući informacije koje im neće pomoći da postignu svoj cilj, pokazuju istraživači u novoj studiji.

U nastojanju da razjasne zašto je ova tendencija toliko jaka, istraživači su osmislili eksperiment na ekranu kako bi testirali da li bi sklonost ka ometanju mogla pružiti objašnjenje.

Deca i odrasli su dobili zadatak da identifikuju dva tipa izmišljenih pticama sličnih stvorenja na računaru, koje su istraživači nazvali Hibi i Gora. Svako stvorenje imalo je jedinstvenu kombinaciju boja i oblika za različite delove tela, uključujući rog, glavu, kljun, centralno telo, krilo, noge i rep.

Za šest delova tela, kombinacija boje i oblika predviđala je identitet stvorenja sa 67 procenata tačnosti. Međutim, jedan deo tela uvek je bio 100 procenata usklađen samo sa jednim tipom stvorenja, što su i deca i odrasli brzo naučili u početku.

Počevši od delova tela koji su bili skriveni, istraživači su zahtevali od dece i odraslih da pojedinačno izaberu svaki deo kako bi otkrili sa kojim tipom stvorenja imaju posla. Učesnici studije su dobijali više ocene za brzo identifikovanje stvorenja, otkrivajući što manje delova tela.

Odrasli su odlično prošli kroz ovaj test, otkrili su istraživači. Kada su znali koji deo tela će uvek otkriti identitet stvorenja, uvek su prvo otkrivali taj deo, čime su razotkrivali stvorenje uz što manje koraka.

Deca su, međutim, pristupila situaciji drugačije. Kao i odrasli, i ona su započela otkrivanje dela tela koji je uvek predviđao identitet stvorenja, pokazujući da su i ona naučila tu asocijaciju i razumela njenu stratešku vrednost.

Međutim, umesto da zapečate svoj odgovor, deca su nastavila da otkrivaju više delova tela pre nego što su identifikovala stvorenje.

“Nije bilo ničega što bi ometalo decu – sve je bilo pokriveno. Mogli su kao odrasli da samo kliknu na deo tela koji identifikuje stvorenje, ali nisu to učinili,” kaže Sloutsky. “Samo su nastavili da otkrivaju više delova tela pre nego što su doneli svoju odluku.”

Naravno, moguće je da su deca jednostavno uživala u pojedinačnom otkrivanju svakog dela više nego što im je bilo stalo do uspeha u efikasnom identifikovanju stvorenja. Možda su jednostavno volela da pritisnu dugmiće, ističu istraživači.

Da bi to uzeli u obzir, drugi eksperiment ponudio je i deci i odraslima ‘ekspres’ dugme, koje bi otkrilo celo stvorenje i sve njegove delove tela jednim dodirom. Takođe su zadržali mogućnost da pritiskom otkriju svaki deo tela pojedinačno.

Deca su u ovom postavci većinom birala ekspres dugme, što sugeriše da nisu samo pritiskali dugmiće iz zabave ranije.

Istraživači kažu da će biti potrebno još istraživanja kako bi se razjasnili uzroci ovog dodatnog istraživanja. Iako to može biti vođeno radoznalošću, Sloutsky sumnja da je to zato što deca ovog uzrasta još nemaju potpuno razvijen radni memorijski kapacitet.

“Deca su naučila da jedan deo tela može da im kaže šta je stvorenje, ali se možda plaše da se ne sećaju ispravno. Njihov radni memorijski kapacitet je još u razvoju,” kaže Sloutsky.

“Žele da razjasne ovu nesigurnost nastavljajući da uzimaju uzorke, gledajući druge delove tela kako bi videli da li se poklapaju s onim što misle,” dodaje on.

Kako se radna memorija dece razvija, tako bi trebalo da se razvija i njihovo samopouzdanje u ono što ona može da uradi, što će rezultirati ponašanjem bližim odraslima, zaključuje Sloutsky.