Kada pomislimo na fanove, mnogo toga nam pada na pamet – navijači fudbala na Super Bowlu, fanovi Taylor Swift koji spavaju ispred stadiona pre koncerta, fanovi Star Warsa koji se redom poređaju na Comic-Conu. Sport, muzika i naučna fantastika svakako privlače strastvene fanove, ali tokom mnogo decenija, neki od najstrastvenijih fanova su ostali verni drugačijem žanru – sapunicama.

Jednom davno, postojao je veliki broj serija koje su se emitovale tokom dana; najranije su se pojavile 1930-ih i sponzorisane su bile od strane kompanija koje proizvode čistila – otuda i njihov nadimak “sapunice”. U današnjem medijskom pejzažu njih ima mnogo manje, ali neke od uglednih sapunica i dalje su popularne i inspirišu posvećenu grupu gledalaca. “Opšta bolnica” (General Hospital), koja je premijerno emitovana 1963. godine, nedavno je proslavila svoju 60. godišnjicu emitovanja, što malo koja medijska produkcija može da se pohvali.

Sapunice su bile kritikovane zbog nerealnih i preteranih zapleta koji mogu iskriviti percepciju stvarnosti, kao i zbog senzacionalizovanja stvarnih kulturnih pitanja i učvršćivanja negativnih stereotipa. Međutim, sapunice poput “Opšte bolnice” i dalje su popularne. Zašto gledaoci postaju toliko vezani za ove dugotrajne serije?

Privlačnost poznanstva

Činjenica da sapunice često imaju dug trajanje je deo njihove privlačnosti. Ove emisije privlače višegeneracijsku publiku, mnogi gledaoci prvi put gledaju zajedno sa roditeljem. Dugotrajna istorija fanova sa likovima doprinosi njihovoj emocionalnoj vezanosti. Privučeni smo poznatim licima i osećamo zadovoljstvo pripadnosti kada smo sa ljudima koje poznajemo već duže vreme, čak i ako su fiktivni. Budući da su naši mozgovi programirani da se vežu za poznata lica, fanovi imaju snažnu vezu sa likovima iz sapunica, koje gledaju pet dana u nedelji. Neuronski ogledala u našem mozgu ne razlikuju ljude u našim dnevnim sobama od ljudi na ekranima u našim dnevnim sobama kada je u pitanju osećaj povezanosti sa drugima. Gledanje iste grupe likova tokom mnogo decenija predstavlja emotivnu sidro, posebno u vremenima neizvesnosti i promena. Poznata lica i glasovi mogu se osećati kao “društvo” u svetu koji je sve više izolovan i usred onoga što je nazvano epidemijom usamljenosti.

Dugovečnost sapunica takođe znači da gledaoci imaju obimno znanje o istoriji i razvoju likova, a mogućnost da se oslone na ta sećanja pruža zadovoljstvo. Postoji osećaj da ste “unutrašnji krug” jer nema načina da novi gledalac bude upućen u dve ili tri ili čak više decenija istorije, tako da oni koji su “bili tu” osećaju posedovanje nad likovima i intimnost sa njima. Tokom vremena, višegeneracijska priroda kako članova publike, tako i fiktivnih porodica čije se priče odvijaju na ekranu, doprinose međusobnim povezanostima između gledaoca i priča.

Kritika, zajednica i beg od stvarnosti

Duga istorija takođe rezultira tradicijom živahne kritike, gde fanovi kritikuju zaplete, radnju i trenutke koji nisu u skladu sa karakterom, i pritom razvijaju osećaj pripadnosti zajednici sa ostalim fanovima. Provođenje jednog sata u Port Čarlsu takođe predstavlja odmor od bilo kojih stresova koji se dešavaju u životu, prijatno privremeno bežanje tokom kojeg gledalac može da se fokusira na stresove tuđeg života umesto na svoje.

Priznajem da sam i ja jedna od ljudi koja se vratila da gleda “Opštu bolnicu” tokom početnih dana pandemije, i možda je još uvek gledam. Prvi put sam gledala sa majkom kada emisija verovatno nije bila prikladna za moje godine, sedeći pored nje na sofi kada bih se vratila kući posle škole, dok me je umirivala da bi mogla da gleda svoje “priče”. Živo se sećam doktora i medicinskih sestara iz “Opšte bolnice” i kasnije avantura Luka i Lore, koje su bile pratnja mom popodnevnom zalogaju tokom mnogo godina.

Emocionalna veza

Zbog toga što se sapunice emituju pet dana u nedelji tokom cele godine, fanovi imaju još veći osećaj poznanstva sa tim likovima nego sa drugim televizijskim ili filmskim likovima. “Opšta bolnica” je obeležila svoju 60. godišnjicu sa dugogodišnjom tradicijom emisije, “Nurse’s Ball”, koja je započela kao način podizanja svesti o HIV/AIDS-u ranih devedesetih godina. Epizoda ove godine bila je posvećena glumici Sonji Edi koja je preminula ranije te godine, kao i Džeklin Ziman, koja je igrala medicinsku sestru Bobi Spenser 45 godina. Fanovi su bili posebno zahvalni na počastima Ziman, jer je preminula ranije ovog meseca, što je šokiralo mnoge dugogodišnje fanove. Gledaoci koji su celog svog života gledali Bobi na svom televizoru izrazili su svoju tugu na društvenim mrežama, mnogi su rekli da su “odrasli uz” lik Ziman.

Jaki osećaj poznanstva koji gledaoci osećaju prema svojim omiljenim likovima može dovesti do jakih emocija. Žanr je poznat po stalnim promenama romantičnih parova, što osigurava da će neki deo gledalaca uvek biti ljut (dok će drugi deo navijati). Kritika sapunica je da jake emocije mogu privremeno zamagliti granice između fantazije i stvarnosti, i istina je da glumci koji igraju negativne likove privlače mnogo besnih komentara na društvenim mrežama. Međutim, većina fanova je svesna da glumac zapravo nije lik.

Igranje igre

Sapunice su takođe voljene zato što nam podsećaju da je nečiji život uvek još izazovniji od života većine gledalaca. Drama je namerno preterana, sa naučnicima ludacima koji prete da oslobode smrtonosni virus u svetu ili stvore mašinu koja će kontrolisati vreme u zlonamerne svrhe. I svakodnevni izazovi su konstantni – ako lik nije na samrti, njegov partner verovatno skače u krevet sa nekim drugim ili im se tek rodjena beba sprema da bude oteta. U poređenju s tim, gledaoci mogu osećati da njihovi sopstveni životni izazovi ipak nisu nepremostivi.

Tu je i element “zabave” koji dodaje zadovoljstvo gledaocima. Popularne trope se toliko često ponavljaju i na tako očigledan način da publika može da posmatra i igra “igru” u anticipaciji koja će tropea sledeće biti izvedena na osnovu poznatih signala. Osećaj da je sveprovidan – znati šta sledi pre nego što to saznaju fiktivni likovi – dodaje zadovoljstvo. Fanovi sapunica gledaju kroz prizmu svojih shema koje poznaju i uvek su u stanju pripravnosti za priču koja će na neki način prekršiti očekivane norme. Te preokrete zapleta održavaju gledaoce zainteresovanim i zabavljenim.

Prikaz stvarnog života

Privlačnost sapunica nije samo u dramatičnosti. Decenijama su ove serije takođe pokušavale da uključe i stvarne životne probleme. Zavisnost, neplodnost, mentalno zdravlje, zlostavljanje, gubitak i posledice traume su sve prikazivani sa različitim stepenom realizma. Na ovim serijama već godinama postoje likovi koji su pripadnici LGBT zajednice i likovi različitih etničkih pozadina. Kritičari ukazuju da sapunice ne uvek uspevaju da prikažu ove teme na pravi način. Međutim, kada uspeju, prikaz na ekranu je posebno snažan jer gledaoci osećaju bliskost sa likovima.