Prvi koraci deteta su jedan od najuzbudljivijih i najvažnijih trenutaka u životu svakog roditelja. To je faza ispunjena ponosom, stalnim fotografisanjem i praćenjem svakog novog pokreta. Međutim, radost često može zameniti briga kada roditelji primete da njihovo dete, umesto da se oslanja na celo stopalo, počinje uporno da hoda na prstima. Ova pojava je prilično česta i može izazvati gomilu pitanja i nesigurnosti kod majki i očeva.

Da li je reč o običnoj, prolaznoj igri i istraživanju sopstvenih mogućnosti, ili se iza svega krije ozbiljniji neurološki ili ortopedski problem? Presek kliničkih istraživanja u pedijatriji i fizikalnoj medicini na sredini 2026. godine donosi jasne smernice o tome kako pravilno proceniti ovu situaciju. U nastavku ćemo detaljno proanalizirati kada je ovakav hod potpuno prirodan deo odrastanja, a u kojim situacijama je neophodna hitna reakcija stručnjaka.

Kada je hodanje na prstima potpuno normalna razvojna faza

Kada tek prohodaju, deca uzrasta između 12 i 24 meseca intenzivno eksperimentišu sa svojim telom, ravnotežom i prostorom oko sebe. U tom ranom periodu, hodanje na prstima se veoma često javlja i smatra se sasvim normalnim fenomenom. Mališani na taj način testiraju rad svojih mišića, istražuju šta se dešava kada promene centar gravitacije ili jednostavno pokušavaju da dohvate predmete sa visokih stolova.

Pedijatri naglašavaju da nema razloga za paniku sve dok dete može, kada to poželi ili kada mu se skrene pažnja, bez ikakvih problema i bolova da spusti celo stopalo na pod. Kod većine dece, ova navika spontano nestaje do njihove druge ili treće godine života, kako mišići nogu jačaju, a koordinacija pokreta postaje stabilnija i zrelija.

Idiopatski hod na prstima: navika koja se produžava

Ako dete nastavi sa ovakvim hodom i nakon treće godine, a lekarskim pregledima se utvrdi da nema nikakvih skrivenih medicinskih oboljenja, lekari to stanje nazivaju idiopatski hod na prstima. Reč „idiopatski“ u medicinskom žargonu jednostavno znači da je uzrok nepoznat. U praksi, to je najčešće stvar čiste, ukorenjene navike.

Iako ovaj hod u početku ne izaziva bolove, dugoročno posmatrano može dovesti do određenih telesnih komplikacija. Ako dete godinama provodi većinu vremena oslonjeno isključivo na prednji deo stopala, Ahilova tetiva i mišići listova postaju hronično skraćeni i zategnuti. To kasnije može otežati normalan hod, uzrokovati česta saplitanja, padove, bolove u nogama tokom trčanja, pa čak i probleme sa pravilnim razvojem kičmenog stuba.

Kada je hodanje na prstima zapravo simptom koji zahteva pregled

Postoje jasni bezbednosni znaci i obrasci ponašanja koji ukazuju na to da problem nije samo bezazlena navika i da roditelji moraju odmah potražiti savet stručnog tima lekara:

• Fizička nemogućnost spuštanja stopala: Ako dete ne može da stane na ravna stopala čak ni kada stoji u mestu, ili ako primetite da su mu zglobovi izuzetno kruti.
• Gubitak već stečenih motoričkih veština: Ako je dete normalno hodalo na celom stopalu mesecima, a onda odjednom, bez vidljivog razloga, trajno prešlo na hodanje na prstima.
• Asimetrija u hodu: Ako dete hoda na prstima samo jedne noge, dok se drugom oslanja normalno. Ovo je ozbiljan indikator koji zahteva hitnu neurološku procenu.
• Prateći simptomi u razvoju: Kada je hod na prstima praćen kašnjenjem u govoru, slabim kontaktom očima, izbegavanjem dodira ili problemima u socijalnoj interakciji sa vršnjacima i porodicom.

U medicinskoj praksi, dugotrajan i rigidan hod na prstima može biti rani spoljni pokazatelj neuroloških stanja kao što je cerebralna paraliza, mišićna distrofija ili se može javiti kao deo senzornih karakteristika u okviru poremećaja iz spektra autizma (autism spectrum disorder). Zato je pravovremena diferencijalna dijagnostika od ključne važnosti.

Kako izgleda proces korekcije i rehabilitacije

Ukoliko lekar specijalista fizikalne medicine ili ortoped proceni da je detetu potrebna pomoć kako bi ispravilo hod, tretman se najčešće započinje kineziterapijom. Fizioterapeuti razvijaju specifične sisteme vežbi istezanja (stretching) koje su usmerene na produžavanje i opuštanje Ahilove tetive i mišića potkolenice, kao i na jačanje prednjih mišića nogu. Ove vežbe se kod male dece sprovode kroz kreativnu igru – poput simulacije hoda pingvina (hod na petama) ili hoda medveda, kako bi detetu proces bio zabavan i motivišući.

U slučajevima gde su tetive već značajno skraćene, ortopedi mogu preporučiti korišćenje specijalnih noćnih ortoza (longeta) koje drže stopalo pod uglom od 90 stepeni tokom spavanja, ili upotrebu namenskih anatomskih uložaka i duboke ortopedske obuće koja fizički onemogućava podizanje na prste. Samo u izuzetno retkim i ekstremnim situacijama, kada fizikalna terapija ne donese nikakve rezultate nakon dugog perioda, pristupa se rutinskim hirurškim zahvatima za produžavanje tetiva.

Uloga roditelja u ovom procesu je neprocenjiva. Najvažnije je da ne grdite dete i da ga ne kažnjavate zbog načina na koji hoda, jer ono to najčešće radi potpuno nesvesno. Umesto toga, budite strpljivi posmatrači, podstičite aktivnosti u kojima dete mora da koristi celo stopalo (poput vožnje bicikla, plivanja ili hodanja bosih nogu po pesku i travi) i reagujte na vreme ukoliko primetite bilo koji od navedenih znakova upozorenja. Pravovremena reakcija je najbolji garant za zdrav i stabilan korak vašeg mališana kroz život.