Sigurno ste barem jednom prisustvovali sahrani ili komemoraciji i pomislili kako je pokojnik bio neverovatna, inspirativna i predivna osoba. Nagovorimo se hvale, pišemo dirljive oproštajne poruke na društvenim mrežama, prisećamo se njihovih najboljih osobina i plačemo za propuštenim prilika. Latinska izreka „De mortuis nihil nisi bonum“ (O pokojnicima sve najbolje) utkana je u naše društvene običaje. Ali, kada se ugase sveće i prođe žalost, ostaje jedno gorko, logično pitanje – zašto sve te lepe, tople i ohrabrujuće reči nismo rekli toj osobi dok je bila živa?

Zašto ljudsko društvo ima sklonost da štedi na pohvalama, zagrljajima i rečima podrške dok su naši bližnji tu, pored nas, a da odjednom postane izuzetno velikodušno sa komplimentima tek kada ti ljudi zauvek odu? Psiholozi objašnjavaju da se iza ove pojave krije splet duboko ukorenjenih mentalnih blokada, društvenih tabua, straha od ranjivosti i opasne iluzije da uvek imamo dovoljno vremena.

Stara latinska izreka i kulturološki fenomeni idealizacije

Tradicionalno pravilo da se o onima koji su nas napustili govori isključivo u superlativu ima svoju društvenu i psihološku funkciju. Kada neko umre, ta osoba prestaje da bude potencijalni izvor konflikta, konkurencije ili razočaranja. Smrt stavlja tačku na ljudske mane i ostavlja prostor samo za lepa sećanja.

Ljudski mozak ima prirodnu tendenciju ka selektivnom pamćenju kada se suoči sa gubitkom. U procesu žalovanja, psiha pokušava da ublaži bol tako što u prvi plan izbacuje pozitivne uspomene, dok loše potiskuje. Međutim, problem nastaje u tome što kulturološki prihvatamo idealizaciju pokojnika kao normu, dok od živih ljudi neprestano očekujemo savršenstvo, nalazeći im mane i uskraćujući im lepu reč.

Strah od ranjivosti kao glavna kočnica iskrenih emocija

Jedan od primarnih psiholoških razloga zašto izbegavamo da živim ljudima kažemo koliko ih volimo, cenimo ili im se divimo jeste strah od ranjivosti. Izgovoriti rečenicu poput „Puno mi značiš“, „Gledam u tebe sa divljenjem“ ili „Oprosti mi“ zahteva da skinemo svoj zaštitni oklop.

Mnogi se plaše reakcije druge strane:

• Šta ako druga osoba ne uzvrati istom merom?
• Šta ako budem delovao slabo, patetično ili nespretno?
• Šta ako partner, prijatelj ili kolega iskoristi moju otvorenost protiv mene?

Ovaj strah od odbacivanja nas primorava da svoje prave emocije držimo pod ključem. Tek kada osoba umre, taj strah od odbacivanja nestaje – pokojnik ne može da nas odbije, usmeri prst u nas niti učini da se osećamo neprijatno. Zato se brane ranjivosti ruše tek onda kada je reakcija druge strane nemoguća.

Iluzija o vremenu i zamka pretpostavke da se ljubav podrazumeva

„Sutra ću ga pozvati“, „Rano je, biće prilike na sledećem rođendanu“, „Ona već zna koliko je volim, nema potrebe da to stalno ponavljam“. Ovo su najčešće samoopravdavajuće rečenice koje izgovaramo svakodnevno. Živimo u opasnoj iluziji da su naši odnosi večni i da nam je vreme garantovano.

Guranje emotivnog izražavanja u budućnost predstavlja klasičan oblik psihološkog odlaganja (prokrastinacije). Pored toga, česta je i zabluda da se lepe stvari „podrazumevaju“. Prema rečima stručnjaka za međuljudske odnose, pretpostavka da voljeni znaju šta osećamo prema njima bez da im to izgovorimo je tihi ubica bliskosti. Ljudima je potrebna verbalna i fizička potvrda vrednosti dok su živi, a ne posthumne pohvale.

Zašto ego i takmičarski duh nestaju tek kada nekog izgubimo

U svakodnevnom životu, bilo u porodici, na poslu ili u prijateljskom okruženju, često delujemo pod uticajem ega. Živi ljudi u nama mogu izazvati osećaj konkurencije, zavisti ili nesigurnosti. Pohvaliti kolegu na uspehu ili priznati prijatelju da je u nečemu bolji od nas za naš ego može delovati kao poraz.

Ipak, onog trenutka kada neka osoba ode zauvek, konkurencija prestaje. Ego više ne oseća pretnju. Tek tada smo u stanju da objektivno sagledamo sve kvalitetne osobine te osobe i da joj odamo priznanje. Nije li poražavajuće to što moramo nekoga izgubiti da bismo dopustili sebi da uvidimo njegovu vrednost?

Kako reči izgovorene na vreme menjaju ljudske živote

Psihološke studije iz oblasti pozitivne psihologije iznova dokazuju moć izražavanja zahvalnosti. Kada nekome kažete iskren kompliment, zahvalite mu se na podršci ili mu jednostavno date do znanja da je važan deo vašeg života, dešava se dvostruka biohemijska reakcija.

Kod osobe koja prima pohvalu dolazi do lučenja dopamina i oksitocina – hormona sreće i povezanosti. To joj podiže samopouzdanje, smanjuje nivo stresa i daje joj snagu da se bori sa sopstvenim životnim izazovima. Sa druge strane, osoba koja daje pohvalu oseća duboko ispunjenje i smirenje. Lepe reči za života mogu spasiti nekoga od usamljenosti, depresije, pa čak i preokrenuti nečiji životni put u potpunosti.

Nemojte čekati sutra – recite im danas koliko vam znače

Navika da štedimo na lepim rečima je nešto što možemo i moramo svesno promeniti. Život je nepredvidiv i niko od nas nema garanciju za sutrašnji dan. Oproštajni govori i suze na groblju ne pomažu onima koji su otišli – oni su samo odraz naše sopstvene griže savesti zbog svega što nismo rekli na vreme.

Učinite svestan korak već danas:

• Pozovite roditelje i recite im jedno prosto „hvala za sve“.
• Pošaljite poruku prijatelju kojeg niste dugo videli i podsetite ga na neku dragu zajedničku uspomenu.
• Pohvalite kolegu za trud koji ulaže, iako mu je to u opisu posla.
• Zagrlite partnera i kažite mu šta je to što vas kod njega i dalje očarava.

Srušite zidove ega, prevaziđite strah od ranjivosti i prestajte da podrazumevate ljude. Najlepši spomenik koji nekome možete podići jeste onaj izgrađen od lepih reči, poštovanja i ljubavi dok je još tu, sposoban da vas čuje i uzvrati vam osmehom.