Zamislite situaciju: parovi koji mesecima, ponekad i godinama pokušavaju da začnu dete, prolaze kroz iscrpljujuće medicinske pretrage, plaćaju skupocene tretmane i ne mogu da pronađu odgovor na pitanje – zašto ne ide. A odgovor je ponekad bio prisutan godinama, sasvim tih, bez ijednog simptoma koji bi ukazao na problem.

Neke od najopasnih pretnji po reproduktivno zdravlje nemaju nikakvog glasa. Ne bole, ne svrbe, ne pokazuju se na uobičajenim pregledima – a u međuvremenu tiho, ali sigurno, oštećuju upravo ono što je potrebno za začeće.

Polno prenosive infekcije koje ne daju znakove

Kada se kaže „polno prenosiva infekcija“, većina ljudi odmah pomisli na jasne simptome – pečenje, iscedak, bol. Međutim, čitava grupa bakterijskih infekcija funkcioniše potpuno drugačije. Zovu ih „tihe upale“ ili supkliničke infekcije – i upravo to ih čini toliko opasnim.

Osoba koja ih nosi ne oseća ništa. Nastavljaju normalan seksualni život, ne odlaze kod lekara, ne uzimaju antibiotike. A za to vreme bakterije polako napreduju kroz reproduktivni trakt, ostavljaju ožiljke, zapušuju jajovode, izazivaju hronične upale i – ako se ne otkriju na vreme – mogu trajno ugroziti sposobnost začeća.

Najčešće su u pitanju tri bakterije: Chlamydia trachomatis (hlamidija), Ureaplasma urealyticum i Mycoplasma hominis. Svaka od njih ima svoju specifičnu priču, ali sve dele jednu zajedničku karakteristiku: potpunu ili gotovo potpunu odsutnost simptoma u velikom broju slučajeva.

Hlamidija – najčešći tihi razarač plodnosti

Hlamidija je danas jedna od najčešćih polno prenosivih bolesti na svetu. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, svake godine se registruju stotine miliona novih slučajeva. Međutim, dramatičan podatak koji mnogi ne znaju je da oko 70 procenata zaraženih – i žena i muškaraca – nema apsolutno nikakve simptome.

To znači da osoba može godinama nositi hlamidiju, prenositi je na partnere i ne znati da je zaražena.

Kako hlamidija utiče na plodnost žene

Kod žena, infekcija počinje na grliću materice, a potom se polako širi uzlaznim putem ka unutrašnjosti materice i jajovodima. Jajovodi su uske cevčice kroz koje jajašce putuje od jajnika do materice i gde se, u slučaju oplodnje, sreće sa spermijama.

Hlamidija u jajovodima izaziva hroničnu upalu. Upala koja se ponavlja ili traje duže vreme ostavlja za sobom tkivo ožiljaka, tzv. priraslice, koje mogu delimično ili potpuno začepiti jajovod. Jednostavno rečeno: put koji mora da pređe jajašce postaje neprolatan.

Kod 40 procenata nelečenih žena, hlamidija dovodi do pelvične inflamatorne bolesti (PID) – hronične upale jajovoda, materice i okolnog tkiva. Ovo stanje je direktno povezano sa neplodnošću, ali i sa povećanim rizikom od vanmaterične trudnoće, koja predstavlja po život opasno stanje.

Pored toga, hramidija može izazvati hroničnu upalu sluznice materice što otežava implantaciju embriona – što je posebno važno za parove koji prolaze kroz postupak vantelesne oplodnje.

Kako hlamidija utiče na plodnost muškarca

Muška neplodnost uzrokovana hlamidijom često se zanemaruje, ali nije manje ozbiljna. Kod muškaraca, infekcija se širi od uretre prema testisima i semenim kanalima.

Može izazvati epididimitis – upalu nadtestisa, što direktno utiče na sposobnost spermatozoida da sazrevaju i postaju pokretljivi. Istraživanja su pokazala da hlamidija može i direktno oštećivati DNK spermatozoida, čak i bez izražene upale, što smanjuje šanse za uspešno začeće.

Nelečena hlamidija kod muškaraca može dovesti do zapušenosti semenih kanalića i trajnih promena u kvalitetu semene tečnosti.

Ureaplazma – bakterija koju nosi svaki drugi

Ureaplasma je mali ali iznimno rasprostranjen mikroorganizam koji obitava u urogenitalnom traktu. Procenjuje se da između 40 i 80 procenata seksualno aktivnih žena nosi ovu bakteriju u svom organizmu – a da toga uopšte nisu svesne.

Kod većine ljudi, ureaplazma je neproblematična. Živi u ravnoteži sa ostalim mikroorganizmima i ne izaziva tegobe. Problem nastaje u određenim situacijama – kada imunitet oslabi, kada dođe do hormonskih promena ili kada se naruši prirodna ravnoteža mikrobiomu reproduktivnog sistema. U tim okolnostima, bakterija se počinje prekomerno množiti i može postati uzročnik ozbiljnih komplikacija.

Dve vrste i različit rizik

Postoje dve glavne vrste: Ureaplasma parvum, koja je znatno češća i uglavnom se smatra manje opasnom, i Ureaplasma urealyticum, koja se ređe nalazi, ali je nauka čvršće i doslednije povezuje sa kliničkim bolestima reproduktivnog sistema.

Ureaplasma urealyticum se posebno pominje u kontekstu problema sa plodnošću. Može izazvati upalnu bolest zdjelice, uzrokovati priraslice na jajovodima, otežati implantaciju embriona i biti jedan od razloga neuspešnih postupaka potpomognute oplodnje.

Kod muškaraca, ureaplazma može uticati na pokretljivost spermatozoida i narušiti mikrobiom semene tečnosti, što smanjuje šanse za oplodnju.

Mikoplazma – tihi stanar koji čeka pravi trenutak

Mycoplasma hominis je još jedna bakterija koja može da živi u genitalnom traktu bez ijednog simptoma, čekajući pravi trenutak da postane problem.

Za razliku od hlamidije, mikoplazma je teže dokaziva standardnim testovima i zahteva specifičnu laboratorijsku analizu. Upravo zbog toga, mnogi slučajevi mikroplazmalne infekcije ostaju neprepoznati tokom standardnih ginekoloških pregleda.

Mikoplazma se posebno povezuje sa komplikacijama u trudnoći – spontanim pobačajem, prevremenim porođajem i intrauterinom smrću ploda. Kod žena koje imaju poteškoće sa začećem ili ponavljajuće pobačaje, testiranje na mikoplazmu bi trebalo biti deo standardnog dijagnostičkog protokola – mada to nažalost još uvek nije slučaj u svim zdravstvenim sistemima.

Zašto se ove infekcije toliko retko otkrivaju na vreme

Razlozi su višestruki i delom leže u samoj prirodi ovih infekcija, delom u sistemu zdravstvene zaštite.

Prvo, simptomi su odsutni ili toliko blagi da ih žene ne prepoznaju kao signal za alarm. Blagi bol u donjem delu trbuha, neredovna menstruacija, ponekad malo pojačan iscedak – sve su to stvari koje se lako pripisuju stresu, premorenu ili nespecifičnim hormonskim promenama.

Drugo, standardni ginekološki pregled ne obuhvata rutinski skrining na ove bakterije. Brisevi koji se uzimaju na redovnim pregledima uglavnom ne traže hlamidiju, ureaplazmu ili mikoplazmu osim ako lekar posebno ne naruči takvu analizu.

Treće, još uvek postoji snažna društvena stigma vezana za polno prenosive infekcije, koja sprečava mnoge žene da otvoreno razgovaraju sa lekarom o rizicima.

Ko bi trebalo da se testira

Testiranje na ove bakterije preporučuje se svim ženama koje:

• planiraju trudnoću i žele da provere da li postoje skrivene infekcije pre začeća
• imaju poteškoće sa začećem duže od godinu dana
• imaju u anamnezi ponavljajuće pobačaje
• menjaju seksualne partnere ili imaju novog partnera
• imaju hroničnu bol u karlici bez jasnog uzroka
• prolaze kroz postupak vantelesne oplodnje

Važno je da testiranje obavezno uključi oba partnera – jer čak i ako žena dobije terapiju, reinflekcija od nelečenog partnera poništava sve efekte lečenja.

Kako se postavljia dijagnoza

Testiranje je jednostavno i bezbolno. Uzimaju se brisevi – genitalni bris kod žene, bris uretre ili urin kod muškarca. Materijal se šalje na PCR analizu, koja je najosetljivija metoda i može otkriti prisustvo bakterije čak i u minimalnim količinama.

Obični brisevi na mikrofloru koji se rade na standardnim ginekološkim pregledima nisu dovoljno pouzdani za otkrivanje hlamidije, ureaplazme i mikoplazme – za to su neophodne ciljane PCR analize.

Rezultati su obično dostupni za dva do četiri dana od uzimanja uzorka.

Lečenje – brzo, efikasno, ali mora biti potpuno

Dobra vest je da se sve tri bakterije uspešno leče antibioticima – pod uslovom da se dijagnoza postavi na vreme.

Hlamidija se leči antibioticima iz grupe tetraciklina i makrolida. Najčešće se primenjuje Azitromicin u jednokratnoj dozi ili Doksiciklin tokom sedam dana. Kod trudnica je lek izbora Eritromicin.

Ureaplazma i mikoplazma se najčešće leče Doksiciklinom ili Azitromicinom, zavisno od soja i osetljivosti.

Postoje tri pravila koja se moraju poštovati da bi terapija bila uspešna:

• Oba partnera moraju istovremeno primati terapiju – bez izuzetaka, čak i ako partner nema simptoma
• Seksualne odnose treba izbegavati tokom celokupnog trajanja terapije
• Kontrolni bris treba uraditi 4 do 6 nedjelja posle završetka terapije da bi se potvrdilo da je infekcija potpuno eliminisana

Kod hroničnih ili komplikovanih infekcija lečenje može trajati i znatno duže – ponekad mesecima.

Šta ako su jajovodi već oštećeni

Nažalost, antibiotici mogu eliminisati bakteriju, ali ne mogu „popraviti“ ožiljno tkivo koje je već nastalo. Ako su jajovodi već oštećeni priraslicama, lečenje infekcije samo po sebi neće obnoviti plodnost.

U tim slučajevima, ginekolozi razmatraju hirurški zahvat – laparoskopsko oslobađanje priraslica, koje u nekim slučajevima može poboljšati prohodnost jajovoda. Alternativno, parovima se predlaže vantelesna oplodnja (IVF), koja zaobilazi oštećene jajovode.

Upravo zbog toga je rano otkrivanje toliko važno: bakterija uhvaćena pre nego što napravi strukturalne štete može se eliminisati bez dugotrajnih posledica po plodnost.

Prevencija koja štiti i plodnost i zdravlje

Zaštita od ovih infekcija zahteva nekoliko jednostavnih, ali doslednih koraka:

Korišćenje kondoma smanjuje rizik od prenosa hlamidije i smanjuje, mada ne eliminiše potpuno, rizik od prenosa ureaplazme i mikoplazme.

Redovno testiranje posebno pri promeni partnera ili planiranju trudnoće – preporučuje se jednom godišnje kod seksualno aktivnih žena, a obavezno pre svakog planiranog začeća.

Otvorena komunikacija sa lekarom – ne čekajte da vas lekar pita. Ako planirate trudnoću ili imate novi partnerski odnos, sami zatražite PCR analizu na hlamidiju, ureaplazmu i mikoplazmu. To nije sramotno – to je odgovorno.

Jačanje imuniteta – ureaplazma se posebno aktivira pri padu imuniteta, pa briga o opštem zdravlju, ishrani i smanjenju stresa neposredno doprinosi i reproduktivnom zdravlju.

Jedna analiza može promeniti sve

Parovi koji se suočavaju sa neplodnošću prolaze kroz emotivno iscrpljujući put. Ono što je posebno bolno je kada uzrok ostane neotkriven dugo – a rešenje je u jednoj jednostavnoj analizi.

Tihe bakterijske infekcije nisu neizlečive. Nisu prigovor ni osuda. One su medicinski problem koji ima medicinsko rešenje – ali samo ako se otkrije. Svaka žena koja planira trudnoću, ali i svaka seksualno aktivna žena bez obzira na reproduktivne planove, zaslužuje da zna šta se dešava u njenom organizmu.

Jer znanje je uvek prvi korak ka zaštiti onoga što nam je najvrednije.