Koliko puta ste danas rekli „hvala“?

Verovatno više puta nego što možete da izbrojite. Rekli ste to kasirki u prodavnici, kolegi koji vam je pridržao vrata, konobaru koji vam je doneo kafu. To je pristojno. To je kulturno. To je društveni refleks.

Ali, hajde da budemo iskreni. Koliko puta ste to zaista osetili?

Prečesto, reč „hvala“ postane prazna ljuštura, automatizovana fraza koju izgovaramo bez imalo svesti. Tretiramo zahvalnost kao transakciju – dobio sam nešto, pa dugujem „hvala“. To je zahvalnost kao obaveza.

Međutim, postoji potpuno drugačiji, dublji nivo. Postoji zahvalnost koja nije misao, nije reč i nije dužnost. To je zahvalnost kao stanje svesti. To je istinska zahvalnost, i ona ima moć da promeni našu kompletnu percepciju života.

Šta je, zapravo, istinska zahvalnost?

Zaboravite na trenutak na uljudnost. Prava zahvalnost nije mentalna vežba. To nije spisak stvari koje nabrajate u glavi pre spavanja.

Istinska zahvalnost je fizički osećaj.

To je senzacija koja počinje u vama. To je ona iznenadna toplina koja se raširi grudima kada vidite nešto lepo. To je osećaj lakoće koji vas preplavi bez očiglednog razloga. To je unutrašnji mir koji se pojavi kada ste svedok nečije dobrote.

To je osećaj povezanosti. U tom trenutku, vi niste odvojeni posmatrač, već ste duboko povezani sa trenutkom, sa osobom, ili sa samim postojanjem. To je tiho, smireno zadovoljstvo koje ne traži ništa više. Nije bučno i euforično; duboko je i stabilno.

Mogli bismo to nazvati i stanjem milosti. To je onaj trenutak kada shvatite da ste živi, da dišete, i da je, uprkos svim izazovima, sam čin postojanja neverovatan dar.

Zašto smo zaboravili kako da ovo osećamo?

Naš mozak je, po prirodi, mašina za preživljavanje. On je programiran da traži probleme. Stručnjaci to zovu „negativna pristrasnost“ (negativity bias). Naš um neprestano skenira horizont tražeći šta nije u redu, šta nedostaje, šta bi moglo da krene naopako.

Zbog toga je tako lako zaglaviti se u kriticizmu, brizi i osećaju da nam nešto fali.

Praktikovanje istinske zahvalnosti nije guranje problema pod tepih ili lažni optimizam. To je svesni čin balansiranja. To je davanje podjednake (ako ne i veće) pažnje onome što je dobro, što radi i što je prisutno.

Kada to uradimo, mi doslovno preoblikujemo svoj mozak. Smanjujemo nivo kortizola (hormona stresa) i aktiviramo centre u mozgu zadužene za sreću i zadovoljstvo.

Kako probuditi uspavani osećaj zahvalnosti

Ova vrsta zahvalnosti se ne može „narediti“. Ne možete reći sebi: „Sada ću biti zahvalan!“ i očekivati da se to desi. Ali možete stvoriti uslove u kojima se ona prirodno pojavljuje.

To je kao sa baštom; ne možete naterati cveće da raste, ali možete pripremiti zemlju, zalivati je i uklanjati korov.

Evo nekoliko praktičnih načina da negujete ovaj osećaj:

1. Svesna pauza pre „hvala“

Sledeći put kada krenete da automatski kažete „hvala“, napravite pauzu od jedne sekunde. Udahnite. Pogledajte osobu u oči (ako je prikladno). Zaista primetite čin koji je uradila za vas, koliko god mali bio. Osetite taj mali talas uvažavanja. Tek onda recite „hvala“. Razlika je ogromna.

2. Fokusirajte se na senzacije, ne na misli

Umesto klasičnog dnevnika zahvalnosti gde pišete „Zahvalan sam na…“ (što brzo postane mehanički), probajte nešto drugo.

Setite se jednog lepog trenutka od tog dana. Možda je to bio prvi gutljaj jutarnje kafe. Ne razmišljajte o tome. Osetite ga ponovo. Kakav je bio osećaj topline šolje u rukama? Kakav je bio miris? Kakav je bio osećaj u telu dok ste pili? Zadržite taj prijatan osećaj nekoliko sekundi. To je vežba.

3. Cenite ono što uzimate zdravo za gotovo

Naša zahvalnost najviše spava kod stvari koje su nam uvek dostupne.

• Vaše telo: Stanite na trenutak i osetite zahvalnost prema svom srcu koje kuca bez vaše naredbe. Prema plućima koja udišu vazduh. Prema nogama koje vas nose. Vaše telo je čudo koje radi za vas 24/7.
• Voda: Pustite vodu da teče preko vaših ruku i osetite zahvalnost što imate čistu, dostupnu vodu na dodir dlana. Milijarde ljudi to nemaju.
• „Negativna zahvalnost“: Ovo je moćna tehnika. Zamislite na trenutak da ste izgubili nešto što volite – posao, dom, dragu osobu. Osetite taj strah. A onda otvorite oči i shvatite da je sve to još uvek tu. Osećaj olakšanja koji sledi je jedan od najčistijih oblika zahvalnosti.

Od razmišljanja do življenja

Istinska zahvalnost nije cilj koji treba dostići. To je mišić koji treba vežbati. To je svesni izbor da prestanemo da jurimo kroz život i da zaista osetimo trenutke koji ga čine vrednim.

Ona ne briše bol, tugu ili frustraciju. To bi bilo nerealno. Ali ona stvara duboku, stabilnu osnovu u vama. Ona vam daje sidro u oluji.

Kada prestanete da mislite o zahvalnosti i počnete da je osećate, vi prelazite iz stanja preživljavanja u stanje istinskog življenja. A to je, na kraju krajeva, najlepša reč „hvala“ koju možemo dati životu.