Samopouzdanje nije nešto sa čime se rađamo. Ono je krhka građevina koja se pažljivo zida, ciglu po ciglu, tokom najranijih i najvažnijih godina našeg života – u detinjstvu. Temelje te građevine postavljaju naši roditelji, a poruke koje nam šalju, svesno ili nesvesno, postaju unutrašnji glas koji nas prati kroz ceo život.

Dok su fizičko zlostavljanje i očigledno zanemarivanje jasni uzroci dubokih trauma, psiholozi upozoravaju da postoje i mnogo suptilniji, „tihi“ obrasci ponašanja koji, iako često proističu iz najbolje namere, ostavljaju jednako duboke i trajne ožiljke na samopouzdanju deteta. Ovo su četiri najčešća iskustva iz detinjstva koja u odraslom dobu stvaraju nesigurne, anksiozne i večno nezadovoljne ljude.

1. „Zašto nije petica?“ – Teret prevelikih očekivanja

Kako izgleda u detinjstvu: Roditelji koji su preterano kritični i fokusirani isključivo na postignuća. Svaki uspeh se podrazumeva, a svaka greška se detaljno analizira. Pohvala je retka i uslovna. Pitanja poput „Zašto si dobio četvorku, a ne peticu?“ ili „Moglo je to i bolje“ postaju svakodnevica.

Koju poruku dete usvaja: „Nikada nisam dovoljno dobar/dobra. Moja vrednost zavisi isključivo od mojih uspeha. Ljubav i prihvatanje moram da zaslužim.“

Posledice u odraslom dobu: Ovakvo dete odrasta u osobu koja pati od perfekcionizma i hroničnog straha od neuspeha. Postaje sopstveni najstroži kritičar, nesposoban da se opusti i uživa u svojim uspesima jer uvek vidi samo grešku. Često se bori sa „sindromom uljeza“, verujući da ne zaslužuje svoj uspeh i da će svakog trenutka biti „razotkriven“.

2. „Nije ti ništa, proći će“ – Nevidljivi zid emocionalne zanemarenosti

Kako izgleda u detinjstvu: Roditelji su fizički prisutni – dete je sito, obučeno i zbrinuto – ali su emocionalno nedostupni. Dečija osećanja (tuga, bes, strah) se ignorišu, umanjuju ili se čak ismevaju. Rečenice poput „Dečaci ne plaču“, „Nije to ništa strašno“ ili „Prestani da se ljutiš bez razloga“ su česte.

Koju poruku dete usvaja: „Moja osećanja nisu važna. Nešto nije u redu sa mnom kada se ovako osećam. Moram da sakrijem svoje emocije da bih bio/bila prihvaćen/a.“

Posledice u odraslom dobu: Ova deca postaju odrasli ljudi koji su emocionalno otuđeni, kako od sebe, tako i od drugih. Ne znaju da prepoznaju ni da izraze sopstvena osećanja. U vezama su često distancirani, teško ostvaruju duboku intimnost i imaju problem da zatraže pomoć, jer su naučili da svoje „terete“ moraju da nose sami.

3. „Pogledaj kako on/ona može“ – Otrovna igra poređenja

Kako izgleda u detinjstvu: Konstantno poređenje deteta sa bratom, sestrom, rođakom ili „detetom iz komšiluka“. „Vidi kako tvoja sestra ima sve petice, a ti…“, „Marko je već naučio da vozi bicikl, šta ti čekaš?“.

Koju poruku dete usvaja: „Moja vrednost nije apsolutna, već relativna. Vredim samo ako sam bolji/bolja od drugih. Uvek postoji neko bolji od mene.“

Posledice u odraslom dobu: Ovo stvara osobu koja se čitavog života upoređuje sa drugima. Društvene mreže za njih postaju polje mučenja. Tuđi uspeh doživljavaju kao lični poraz. Osećaju zavist, ljubomoru i konstantno nezadovoljstvo sopstvenim životom, jer uvek postoji neko ko ima više, izgleda bolje ili je uspešniji.

4. „Pusti, mama/tata će“ – Zlatni kavez prezaštićivanja

Kako izgleda u detinjstvu: Roditelji iz prevelike ljubavi i straha rade sve umesto deteta. Rešavaju mu domaće zadatke, rešavaju njegove sukobe sa drugarima, ne dozvoljavaju mu da se suoči sa bilo kakvim rizikom ili neuspehom.

Koju poruku dete usvaja: „Svet je opasno mesto, a ja sam nesposoban/nesposobna da se sam/sama snađem u njemu. Potreban mi je neko da me spasi.“

Posledice u odraslom dobu: Dete odrasta u anksioznu, neodlučnu i nesamostalnu osobu. Plaši se da preuzme inicijativu, teško donosi odluke i stalno traži potvrdu i odobrenje od drugih. Umesto da nauči da rešava probleme, naučilo je da ih izbegava, što ga čini nefunkcionalnim u surovom svetu odraslih.

Put ka isceljenju

Ako ste se prepoznali u ovim obrascima, važno je da znate da prošlost ne mora da bude vaša doživotna kazna. Prvi korak je svest – razumevanje korena vaše nesigurnosti. Drugi je samilost prema sebi – prihvatanje da to što se osećate tako kako se osećate nije vaša krivica. Za dublje isceljenje, često je potrebna i stručna pomoć psihoterapeuta, koji može pomoći da se ovi duboko ukorenjeni, negativni obrasci prevaziđu.

Za roditelje u Srbiji, ovo je podsetnik da je naša najvažnija uloga da deci pružimo bezuslovnu ljubav, da slavimo njihov trud a ne samo petice, da uvažavamo njihova osećanja i da im dozvolimo da padnu, kako bi naučili da ustanu jači. To je najsigurniji put do odgajanja srećne, otporne i samopouzdane dece.