Fukušima je ime japanskog grada i oblasti koja je postala poznata širom sveta zbog nuklearne katastrofe koja se dogodila 11. marta 2011. godine. Ova katastrofa se često naziva „Fukushima Daiichi nuklearna katastrofa“ i predstavlja jedan od najozbiljnijih nuklearnih incidenta u istoriji.

Baš kao što svi Amerikanci pamte 11. septembar, Japanci pamte 11. mart, dan u 2011. godine kada su zemljotres i cunami preplavili nuklearnu elektranu Fukušima Daiichi, uništili grad, otrovali široko područje oko nje i postavili pitanja o nuklearnoj sigurnosti na sličan način kao što je nuklearna nesreća u Černobilju to učinila 1986. godine.

Sada, Japan je počeo puštati u Tihom okeanu više od milion metričkih tona tretirane radioaktivne vode iz tri oštećena reaktora nuklearnih elektrana Fukušima – vode koja je hladila gorivo u reaktorima. Mnoga druga puštanja će uslediti, verovatno u narednih 30-40 godina, jer će otprilike 1000 rezervoara za skladištenje vode u tri reaktora uskoro dostići pun kapacitet.

Puštanje vode je neophodan korak u planiranom zatvaranju elektrane, kojom upravlja kompanija Tokyo Electric Power Company (TEPCO). Puštanje je odobreno pre dve godine od strane japanske vlade. IAEA je dala svoje odobrenje, tvrdeći da su radioaktivni cijanid i stroncijum uglavnom uklonjeni, a razređeni tricijum koji ostaje je „zanemarljiva“ količina i stoga bezbedna za ljude i ribu. Agencija planira nastaviti praćenje lokacije.

Nepoverenje

Kan Naoto, koji je bio premijer u vreme nuklearne nesreće, svedočio je da „Gorbachev u svojim memoarima kaže da je Černobiljska nesreća otkrila bolesti sovjetskog sistema. Fukušimska nesreća je isto to učinila za Japan.“ Mislio je na ono što Džef Kingston naziva „japanskim nuklearnim selom“, kompleksom vlade, privatnih i drugih posebnih interesa, kao što je TEPCO, koji kontrolišu energetsku politiku zemlje.

Razočaranje i nepoverenje: nakon fukušime ostaje pitanje nuklearne sigurnosti u Japanu

Ovo selo je umanjilo zabrinutost za sigurnost pre 11. marta i tražilo je da se spasi Fukušima i nuklearna energija nakon toga. Nesreća je probudila nepoverenje u donošenje odluka vlade, što se svakako odnosi na sadašnja uveravanja o radioaktivnoj vodi.

Dve zemlje koje su najviše pogođene puštanjem vode, Kina i Južna Koreja, imale su vrlo različite reakcije. Portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova Wang Wenbin nazvao je ovu odluku „izuzetno sebičnom“; Kina je podnela zvaničnu žalbu Tokiju.

Hong Kong je najavio da će grad „odmah aktivirati“ kontrole uvoza za japansku hranu iz Fukušime, a Makao je učinio isto. Južna Koreja, pazivši da ne kritikuje Japan odmah nakon samita u Kamp Dejvidu koji je rezultirao zajedničkom regionalnom sigurnosnom obavezom, izjavila je da ne vidi tehničkih problema sa japanskim planom, ali ga nije otvoreno podržala.

Kao i u Kini, i u Južnoj Koreji bilo je javnih protesta. Japan je obećao da će Južna Koreja biti obaveštena o svim budućim razvojima u vezi sa Fukušimom i dozvoliće korejskim stručnjacima da posete IAEA kancelariju za nadgledanje postrojenja. Međutim, Koreja će zadržati ograničenja uvoza proizvoda iz oblasti Fukušime.

Ribeži, zabrinuti zbog štete koja se nanosi njihovoj industriji zbog reputacije Fukušime, nisu potpuno uvereni u bezbednost vode. I ne bi trebali biti. Kako sam napomenuo, curenja hiljada galona zagađene vode u Pacifik sigurno su uticala na ribolov u oblasti Fukušime i verovatno su stigla do zapadnih obala SAD i Kanade. Voda koja se sada pušta će biti manje od jedne mile od obale Japana.

Opasan presedan

Azby Brown, istraživač za zaštitu životne sredine i dugogodišnji stanovnik Japana koji prati dešavanja u Fukušimi od početne nesreće, ukazuje na prave probleme. Oni idu dalje od glavnih problema koji proizilaze iz zatvaranja tri reaktora i pronalaženja konačnog mesta za rastaljeno nuklearno gorivo. „Najvažnija pitanja ovde“, kaže on, „mogla bi biti postavljanje primera.“

Ali možda još više zabrinjava to što Japan postavlja presedan za druge vlade koje bi mogle biti još manje transparentne.

Zaključak

Zaključak ovog teksta ukazuje na kompleksnu situaciju koja se javlja sa puštanjem tretirane radioaktivne vode iz Fukušime u Tihi okean. Dok japanska vlada i relevantne agencije tvrde da je voda bezbedna za ljude i ribu, postoji duboko ukorenjeno nepoverenje, kako kod lokalnog stanovništva, tako i kod susednih zemalja poput Kine i Južne Koreje.

Ova situacija takođe postavlja pitanja o transparentnosti i inkluzivnosti procesa donošenja odluka, što može izazvati dugoročno nepoverenje i nesuglasice. Osim toga, Japan postavlja presedan koji bi mogao imati dalekosežne posledice za druge zemlje sa nuklearnim elektranama i njihovu sposobnost da se nosi sa sličnim izazovima.