Prvo treba reći: ptice zaista imaju uši, ali ne kao „uši“ na koje mi mislimo kada čujemo tu reč. Imaju unutrašnje uho – strukturu unutar njihovih malih glava koja izgleda slično kao kod čoveka, samo kada uklonite one neugledne konusne strukture koje se nalaze sa strane lica.
Međutim, bez tih spoljnih ušiju, pticama bi bilo skoro nemoguće da odrede iz kog je pravca zvuk došao.
A ipak, „ženka crnog kosa trebalo bi da može da locira svog izabranog partnera čak i ako je izvor serenade iznad nje“, nedavno je objasnio Hans A. Šnajder, predsedavajući zoologije na Tehničkom univerzitetu u Minhenu (TUM), u intervjuu za CBC News.
Kako onda ptice to postižu?
Studija nedavno objavljena u časopisu PLOS ONE detaljno opisuje kako su Šnajder i tim istraživača istraživali mehanizme sluha kod običnih kokošaka, vrana i pataka.
U kontrolisanom laboratorijskom okruženju, merili su jačinu zvuka i frekvenciju zvuka koja udara bubne opne ovih ptica. Otkrili su da kada zvuk dolazi iz određenog pravca, bliža bubna opna registruje zvuk jače i sa drugačijom frekvencijom od dalje bubne opne, što omogućava ptici da odredi iz kojeg pravca zvuk dolazi, uprkos činjenici da je zvuk pogodio oba uha gotovo istovremeno.
Dodatno, primećena je povezanost između vida i sluha kod ovih ptica. Pošto ptice imaju oči sa strane glave, imaju gotovo 360 stepeni vidnog polja. Kada čuju zvuk, okreću glavu u opštem pravcu kojim ukazuju njihove specijalizovane bubne opne, a zatim puste oštar vid da preuzme kontrolu i pretraži područje u potrazi za izvorom.
„Tako ptice identifikuju tačno odakle dolazi bočni zvuk“, zaključili su autori studije, ističući da je ovaj sistem mnogo precizniji nego što se pretpostavljalo.
